ВЛАСТ НЕ ПОШТУЈЕ ЗАКОНЕ: Безбедност на папиру, а насиље на сваком кораку

0

Организације које се баве проблемом насиља над женама већ годинама покушавају да скрену пажњу надлежнима на овај проблем и укључе их у његово системско решавање.

 „Наша улога није да кажњавамо насилнике, то је посао правосуђа, већ  да будемо подршка женама које трпе насиље. Да их саслушамо, да им пружимо информације, да верујемо у њихове приче, јер женама данас у Србији готово нико не верује“, објашњава Снежана Јаковљевић, председница Удружења жена „Пешчаник“.

У Крушевцу, 25 година постојања удружења „Пешчаник“, које се бави заштитом жена жртава насиља, обележава се без звучних аплауза и подршке од стране локалне власти. Из године у годину, борба за права жена остаје, како каже Снежана Јаковљевић, председница „Пешчаника“, у рукама донатора. А и та подршка се сваким даном смањује.

Власти се не обазиру на законе

Када је пре неколико година потписала Истанбулску конвенцију, држава Србија је обећала заштиту жена од насиља. Конвенција, која се односи на спречавање и борбу против насиља према женама и насиља у породици, обавезивала је државе потписнице да предузму конкретне кораке како би заштитиле жене.

Снежана Јаковљебић, активисткиња и председница УЖ “Пешчаник”

Али, шта то конкретно значи за жене? У Србији то значи само законе на папиру, јер је имплементација тих закона изузетно слаба“, истиче Јаковљевић.

Снежана јасно ставља до знања да закони на папиру не помажу док жене свакодневно трпе насиље у својим домовима. Око 15 година рада СОС телефона у Крушевцу није било довољно да се власти помере с мртве тачке и донесу конкретне мере заштите. Закон је ту, али власт се не обазире.

 „Немамо подршку града, а радимо захваљујући страном финансирању“, признаје Снежана.

Многе невладине организације суочавају се са сличним проблемима. Без адекватне подршке државе, жене које претрпе насиље немају сигурно уточиште. „Пешчаник“ се углавном ослања на донације страних фондација, као што су Оак фондација и Квина тил Квин фонд из Шведске. Чак и основне услуге попут СОС телефона, бесплатне правне помоћи и кризних центара за жене жртве насиља, немају одговарајућу подршку.

Тужилаштво и правосуђе: Недостатак одговорности

Најгора сарадња је са тужилаштвом. Уопште не постоји озбиљан одазив“, наглашава Јаковљевић.

Док невладине организације, као „Пешчаник“,  свакодневно пружају основну помоћ женама, од тужилаштва готово да и нема реакције. Према њеним речима, званичници обећавају присуство на догађајима, али у последњем тренутку повуку позивницу и кажу да су заузети другим обавезама.
Нема никакве стварне подршке од тужилаштва, а законодавни оквир је недоречен и слаб. Насиље над женама се сматра злочином, али се закон примењује врло слабо, а дефиниција силовања није у складу са Истанбулском конвенцијом“, каже Снежана, а њен тон је јасан – указује на пропусте у систему.

СОС телефон УЖ „Пешчаник“ ради сваког радног дана од 12 до 18 часова, а суботом од 11 до 15 часова. Осам консултанткиња клијенткињама пружа информативно, социо-емоционалну и правну подршку.

У „Пешчанику“ нису потпуно затворили врата сарадњи с локалном самоуправом али, како објашњава Јаковљевић, та сарадња није оперативна.

Састанци, разговори, то је све. А конкретна помоћ? Нема је“, каже Снежана.
Иако  Град Крушевац има све могућности да обезбеди средства за организације које се баве заштитом жена то до сада није учињено.

Нема средстава за бесплатну правну помоћ, а то је право које би требало да буде доступно свим грађанима, не само женама“, додаје Јаковљевић.

Борба која траје, али без конкретних промена

Крушевац, град у којем се жене свакодневно суочавају са насиљем, нема ни кризни центар за жртве сексуалног насиља, ни сигурну кућу. На нивоу целе Србије постоје само четири центра која се баве овом проблематиком, и то у Војводини, али ни они нису финансирани од стране државе.
„Пешчаник“ је у више наврата тражио од локалних власти да оснују кризни центар и сигурну кућу, међутим, одговор је увек исти: игнорисање.

Они нису предузели ниједну конкретну акцију у вези с тим, иако смо им доставили предлог са образложењима“, истиче Снежана Јаковљевић.

За 15 година рада се путем СОС телефона, Удружењу жена „Пешчаник“ за подршку обратило близу 1000 жена. У првих шест месеци 2024. године услуге СОС подршке користило је 35 жена од којих су 30 услугу користиле први пут док је пет корисница и раније користило ову услугу.

Упркос свим изазовима, „Пешчаник“ наставља да се бори на свим фронтовима. Организоване су групе самопомоћи, а жене које су се јавиле СОС телефону деле своја искуства како би се међусобно подржале.

Жене схватају да нису саме, да насиље није изолован већ широко распрострањен проблем“, закључује Јаковљевићева.

 „Насиље над женама на Балкану је и даље табу тема, а преживели немају одговарајућу заштиту. Држава на то не реагује како треба“, закључује Јаковљевић, а њене речи нису само позив на акцију већ и глас свих жена које се свакодневно боре за основна људска права.

У Србији и даље постоје закони који се не примењују, донације које нису довољне и систем који не препознаје стварне потребе. Без државне подршке, борба за права жена остаје у рукама храбрих, али недовољно финансираних организација. Док се власти и надлежни и даље скривају иза папира, жене на терену траже стварну промену.

Насловна фотографија: Удружење жена “Пешчаник”

You might also like More from author

Leave A Reply

Your email address will not be published.