Koristeći blagodeti plodne moravske zemlje porodica Jovanović iz Maskara više od 60 godina uzgaja najlepše i najmirisnije ruže kojima snabdeva tržište čitave Srbije.
„Iskoristili smo prednosti pomoravske sredine, jer pored dva plastenika u samom selu Maskare, na teritoriji ćićevačke opštine imamo veće zasade“, ističe za CINK Slavoljub Caba Jovanović, jedan od najvećih proizvođača ruža u Srbiji.
„Dva plastenika zauzimaju oko 20 ari, ukupno imamo oko hektar divljih i pitomih ruža. Tih 100.000 sadnica kalemljenih i nekalemljenih ruža zahtevaju rad praktično tokom cele godine“
Jovanovići uzgajaju sve vrste ruža, najviše “čajevke”. Ruže mesečarke, polijante i bukaterke – folirbunde, mini ruže – patuljaste, ruže puzavice ili penjačice, grmolike – parkovske ruže i pokrivači tla, tzv.”polegle” ruže jednako su tražene, ali poslednjih godina su među popularnijima “penjačice” i “patuljaste” ruže. I u industriji cveća, napominju naši sagovornici, trend mora da se prati.
„Oko 200 dana u toku godine neophodno je da se posveti ružičnjacima“, napominje Dragica Jovanović.
„Mora da se radi na suzbijanju korova, orezivanju, zaštiti, sređivanju “podloga”. Borba protiv eventualne buđi ili pepelnice, premazivanje mastima i trud da ne dođe do opadanja lista su stalni. I sada angažujemo od tri do 33 radnika zbog posla. U sezoni kalemljenja imamo oko 30-ak kalemara. Kada se kopa, na terenu je od 10 do 20 nadničara. Važno je da su svakom trenutku potraži podrška proverenog kadra“.
Tradiciju uzgajanja ruža ova maskarska porodica nasledila je od predaka. U poslu im se pridružio sin Miroslav sa svojom porodicom. Baka Dragica naglašava da i unuk Marko već bere ruže, te da je ljubav prema cveću i uzgajanju cveća i cvetnih proizvoda genetski uslovljena.
„Recept za uspešnu proizvodnju je tvrdoglavost i pomoć naslednika. Potrebna je bezrezervna ljubav prema poslu. Neke od ruža lično sam “krstio” i njihovo poreklo uredno je zavedeno u cvećarstvu. Ukoliko voliš krušku, jabuku, šljivu, taj rod će roditi. Posvećenost i želja je ključna prednost u poljoprivredi“, podvlači Slavoljub, koji je dobitnik više visokih priznanja.
Maskarski ružari pamte i bolje vreme. U bivšoj Jugoslaviji, funkcionisalo je i udruženje ružara, a upravo je Slavoljub Jovanović bio na čelu ove neformalne grupe velikih uzgajivača od 1987. do 1991.godine. Ratovi na prostoru SFRJ prekinuli su dalji ekonomski razvoj.
„Mislim da sam prešao oko pet miliona kilometara samo da bih prodavao ruže, a oko 40 godina sam bio prisutan na Kalenić pijaci u Beogradu“, priseća se Jovanović, dok njegova supruga dodaje da su tokom cele nedelje bili na putu i plasirali ruže u Makedoniji, Vojvodini, Sloveniji, Kosovu i Metohiji, kao i da su “u pokretu” uspevali da prodaju od 20.000 do 30.000 ruža.
Činjenica da i danas, dobrim delom uz promenjene okolnosti distribucije, lako nalaze kupce za ruže i sve delove najpopularneg cveta na svetu, prema njihovom mišljenju ima osnova u asortimanu. Raznovrsnost ponude je karakteristična za samo selo, iako je do pre 30 do 40 godina u Maskaru ruže uzgajalo od 250 do 300 kuća, a danas to čini jedva 20-ak uzgajivača u približno 50 domaćinstava.
„U Obrežu je prisutna raznolika proizvodnja voćarstva i povrtarstva, kao i drvenarije, u Varvarinu je razvijeno baštovanstvo, prekomoravska sela imaju manje potreba za industrijom jer je plodna zemlja, dok je Maskare, posebno ukoliko se radi i za cvet, i za koren, prepoznatljivo po “maskarskoj ruži”, smatra Slavoljub Jovanović.
„U Lipolistu kod Šapca na primer, imate nekoliko uzgajivača koji “vuku” ružarstvo, ali ne mogu da pariraju količinom. Važno je i poštenje prilikom isporuke. Kada se odgovara porudžbenici koja podrazumeva puzavicu u određenoj boji, ne smete da izigrate poverenje kupca“.
Osim uvoza, jedan od najdrastičnijih neprijatelja poljoprivrednih proizvođača je elementarna nepogoda. Samo je ovog proleća, prema podacima Kriznog štaba opštine Varvarin, usled nevremena pričinjena šteta od oko 139 miliona dinara.
„Zbog grada i gradonosnih padavina izgubili smo oko 50 ari višanja, 30 ari krušaka i 70 ari trešanja. Od 2.000 sadnica stabala ostalo ih je oko 800. To je strašna šteta“, kažu Jovanovići.
Ruže su, na sreću, preživele olujno nevreme, kao što su skoro neokrnjene i kroz istoriju uspevale da prkose promenama. Prema zvaničnim botaničarskim izvorima ruže iz familije “rosaceae”, starije su od 30.000 godina. Važe za najdrevnije ukrasne cvetove, koje danas imaju oko 30.000 sorti. Pre oko 3.500 godina, na Bliskom istoku i potom u antičkoj Evropi, ali i u Egiptu ruže su neometano rasle, a od sredine 18.veka, Evropljani preuzimaju ruže uvezene iz dalekih zemalja, između ostalog Japana i Kine.
Nije poznato kada su ruže tačno “pristigle” u Maskare. No, činjenica je da se i danas u ovom selu mogu čuti brojne pesme neposredno posvećene ovom cvetu. Jovanovići poručuju da ružarstvo uprkos ekonomskoj krizi i računskoj klackalici koja često proizilazi u korelaciji investicije i prihoda, od uzgajanja unikatnih i šire rasprostranjenih vrsta ruža ne bi nikada odustali.
Prema podacima Regionalne privredne komore Kruševac izvozom sadnica ruže u 2013. godini ostvaren prihod koji je premašivao 900.000 evra.
Comments are closed.