KRUŠEVAC NA VEZI SA DIJASPOROM: “Dablin je divno mesto za umetnike”

Među brojnim mladim ljudima koji su poslednjih godina napustili Kruševac je i talentovani umetnik Đorđe Ivanović.

Iz Kruševca sam otišao najpre za Beograd, po završetku srednje škole, kao i većina vršnjaka zbog upisivanja fakulteta. Obzirom da se bavim i umetnošću znao sam da u većem gradu  imam bolje mogućnosti za kvalitetne projekte.

Kruševljanin Đorđe Ivanović, srpska polovina benda "No Hay Banda" FOTO: Privatna arhiva
Kruševljanin Đorđe Ivanović, srpska polovina benda “No Hay Banda” FOTO: Privatna arhiva

Sredinom pohađanja studija u Beogradu sam tek stekao iskreno interesovanje i osetio važnost i primenljivost teoretskih oblasti koje sam imao zadovoljstvo da mi određeni predavači predstave. To je u meni probudilo fanatičnu potrebu da nadoknadim vreme koje sam mogao da prethodno posvetim tome i nastavim da se razvijam u literaturama teorije kulture, društvene i političke teorije, i prepustim se podsticajima opšte radoznalosti. Kao mali sam po prvi put osetio ideju kao ideal – života u nekoj drugoj državi, gde bi moja porodica bila okružena sa manje neizvesnosti.

Takav se plan životno pokazao kao moj potencijalno neposredni, sledeći korak tek krajem mojih studija u Beogradu. Tada sam saznao za različite mogućnosti stipendiranja višeg stepena studiranja u inostranstvu. Puno vremena sam proveo istražujući stipendije i programe studiranja koji bi mi bili interesantni i za koje bih mogao da se prijavim. Puno interesantnih programa je trajalo dve godine a ja nisam morao više od jedne da uradim za master studije jer sam u osnovnim studijama imao četiri završene. Skoro pa nijedan jednogodišnji program mi se nije dopadao.Onda sam naišao na program master studija u Varšavi, Poljskoj, program Lankaster Univerziteta pod nazivom,,Društvo i politika’’. Iako je i taj program bio dvogodišnji, postojala je mogućnost intenzivnog kursa studiranja prema kom bi program bio završen za 12 meseci – to je bilo još privlačnije jer sam dobio i finansijsku pomoć tamošnjeg fakulteta“, objašnjava kako je prvi put na duže napustio Srbiju Đorđe Ivanović i nastavlja.

Proveo sam godinu dana nakon osnovnih studija u rodnom gradu, pripremajući se za master što je to više bilo u mojoj moći i otišao sam u zemlju o kojoj sam znao jako malo. Živeo sam u Erasmus kući u kojoj sam planirao da provedem vremena koliko bi bilo potrebno da nađem svoj stan, ali sam upoznao toliko dobrih ljudi pre nego što sam raspakovao kofere da sam shvatio da je soba u toj kući, sa cimerom iz Rusije i više od trideset studenata iz drugih, različitih obrazovnih, kulturnih i nacionalnih pozadina – najbolja stvar koja je mogla da mi se desi. Međunarodni karakter te godine je oblikovao međunarodni karakter moje ideje o budućnosti. Te sam godine započeo muzički projekat u saradnji sa umetnikom iz Španije i umetnicima iz same Poljske. Taj projekat jeste i nastavićese  kao životni doprinos mog bića i najboljih talenat koje posedujem“, priča Đorđe.

No Hay Banda - Adrian Galjardo Simon i Đorđe Ivanović
No Hay Banda – Adrian Galjardo Simon i Đorđe Ivanović

Ipak, nije sve išlo glatko.

Kako sam počeo da aktivno stvaram na engleskom jeziku, to je dodatno razjasnilo gde bi bilo idealno situirati moj rad i razvijati se. Imao sam veliku strast prema temi na kojoj sam radio i pripremao je za prijavu na doktorske studije. Dragi profesor sa fakulteta mojih master studija mi je preporučio univerzitete u Engleskoj i Belgiji. Smatrao sam da ako spontano pratim put svojih akademskih i straživačkih interesa, koji su bili vitalni uticaji za moju muziku, da će muzika isto tako spontano biti izraz i uspeh koji zamišljam u trenutku koji će se ispostaviti kao pravi. Položio sam svaki svoj ispit na master studijama u prvom pokušaju i koliko se sećam, mislim da je svaki bio bolji od prelaznih ocena. Na kraju, skoro pa polovina predmeta je u meni iskreno i bez potreba za podsticanjem bila dovoljna da joj posvetim potpunu radoznalost.

Završio sam sve predmete u planiranih 12 meseci, zatim sam dobio vest da sam pao na svojoj master tezi, potom iznova i iznova dobijao odgovor dekana da ne samo da nemam pravo da svoju master tezu uradim ponovo ili odbranim za drugačiju ocenu, već da nijedna ocena neće biti važeća i da ću morati da godinu studiranja ponovim u celosti -onda ću moći da priložim drugačiju tezu i da se nadam boljem“, priseća se svojih problema Đorđe Ivanović.

Nakon loših vesti u vezi teze Đorđe se zaposlio u kompaniji koja je imala sedište u Beogradu i Hamburgu.

Proveo sam nekih šest meseci u Beogradu, Hamburgu i Vilniusu (Litvanija), u korespondenciji sa profesorima, sindikatom studenata u Engleskoj, kako bih priložio žalbu jer prema pravilniku fakulteta i samih zakona, imao sam pravo da uradim novu tezu. Koliko sam bio razočaran kada sam tu vest primio, toliko sam bio iznenađen učinkovitošću dugog birokratskog procesa koji mi je dodelio pravo da priložim drugu temu i prelepu godinu života u Varšavi završim sa diplomom“, kaže Đorđe.

Đorđe i Iva u spotu za pesmu “Kylie on the radio”

Đorđe ističe da nije bio opterećen time da po svaku cenu ode iz Srbije  ali i dodaje da plata u iznosu od 60.000 ili 70.000 dinara nije bila dovoljna za njegove ambicije.

Promenio sam posao, ne i platu, saznao sam da će kolega dati otkaz i otići da predaje engleski u Kini. Stalna plata bi bila tri puta veća od moje tadašnje, troškovi života jednaki, procedura odlaska laka, stan plaćen i par meseci kasnije sam bio u Kini. Kako sam se neposredno pred odlazak egzistencijalno zaljubio u svoju sadašnju suprugu (glumica Iva Kevra, prim.autora), prioriteti su mi bili jasni i iz Kine sam se vratio nakon par meseci.

Išao sam preko Moskve, Beograda, obreo se u rodnom gradu, potom ponovo preko Beograda se našao na njenom pragu u Puli. Zajednosmo se vratili u Beograd kao dvoje umetnika, onda smo razmatrali Pulu smatrajući da ćemo uživati više na moru a i okolnosti bi nam priuštile viši stepen udobnosti. Snimili smo video za pesmu koju sam par meseci kasnije objavio iz Pule i preselili se. Međunarodni karakter naših ambicija je ostao nepromenjen, puno poznanika bi saopštavalo lepe utiske o Dablinu i bilo nam je jasno da je trenutak da odemo u Irsku gde i dalje boravimo.

Srećni smo. Sistem svojom ekonomijom u nama stvara utisak bezbednosti, jezik oboje govorimo. Dablin nam se dokazuje kao kulturno jezgro za umetnosti kojima izražavamo, jednostavnost manira stanovništva čini da se osećamo dobrodošlim i za urbanu sredinu i glavni grad, nalazimo puno zelenih mesta koja, kao i sva zelena mesta, poseduju meditativna svojstva, a mi uživamo u svakom od njih. Nismo sigurni da li su Dablin ili Irska mesto gde sebe vidimo za deset godina, ali smo u ovom trenutku i na ovom mestu sada, svakako, srećni“, zaključuje svoju priču Đorđe Ivanović.

Možda vam se dopadne i Više od ovog autora

Ostavite odgovor

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.

3 × four =

Skip to content