Iskrivljena percepcija o apstinentima, to jest ljudima koji ne izlaze na izbore, raširena je u krugovima opoziciono orijentisane javnosti u Srbiji, posebno od konsolidacije vlasti SNS na izborima 2014. godine.
Kao i svaki mit, i ovaj o apstinentima nije utemeljen u realosti – kako u pogledu broja, tako i u pogledu motivacije i opredeljenja apstinentske populacije. Pogrešno se pretpostavlja da se radi o milionima glasača pro-demokratskog opredeljenja, koje samo treba nekako naterati na izbore pa će Vučić pasti. Iz takvog razmišljanja se javljaju nerealni predlozi poput uvođenja obaveznog glasanja.
Prema popisu iz 2011. godine, u Srbiji živi 5,9 miliona punoletnih osoba, dok je u birački spisak za poslednje predsedničke izbore upisano nešto više od 6,7 miliona. Za razliku u brojevima zaslužna je primarno dijaspora: bilo klasični emigranti, bilo stotine hiljada građana susednih zemalja koji imaju srpsko državljanstvo (najčešće iz Crne Gore i BiH). Ovi ljudi su legalno upisani u birački spisak, ali fizički nisu prisutni u Srbiji. Na to treba dodati i onaj broj stanovnika Srbije koji je napustio zemlju od popisa, kao i one građane koji u inostranstvu borave relativno trajno ali neformalno, tj. ne odjave se kada napuštaju zemlju, ili ih porodica redovno unese u popis iako žive “napolju”.
Dijaspora, u kontekstu ovog problema, neće biti razmatrana: radi se u najvećoj meri o glasačima koji nisu dostupni ni opoziciji ni vladajućim partijama, sa izuzetkom par hiljada entuzijasta koji na svakim izborima glasaju po diplomatskim predstavništvima. Sve u svemu, kada oduzmemo ove kategorije, dolazimo do brojke od oko 5,5 miliona glasača prisutnih u zemlji, kojom i inače raspolažu istraživači izbornih procesa. Na izbore poslednjih godina izlazi prosečno 3,7 miliona glasača, pa prostom računicom zaključujemo da apstinenata ima ugrubo 1,8 miliona.
Apstinente prema motivaciji možemo podeliti u nekoliko velikih grupa.
Prvu čine apolitični građani. Iako je teško poverovati, naročito ukoliko ste prisutni u visoko politizovanom svetu srpske onlajn zajednice, ogroman broj ljudi je jednostavno isključen iz svakodnevnih političkih zbivanja. Razmislite samo o svojoj okolini i nabrojte ljude koji jednostavno ne prate politiku: znaju da je Vučić glavni, da Dačić peva, da Šešelj ide po rijalitijima i to je manje više to. Od opozicije su možda dobacili do dva ili tri lidera, ali teško da bi mogli da povežu ko je iz koje partije. Istraživanje koje su pre 3 godine objavili dnevni list Danas i agencija Pro Pozitiv identifikuje skoro petinu biračkog tela kao ovakve “pretpolitičke” apstinente: ljude sa odsustvom znanja o političkim procesima.
Da li opozicija može da mobiliše ovu grupu? Veoma teško. Čak i ako se apolitični nekako nateraju na izbore, opozicija tu ne bi ostvarila značajnu dobit. Vladajuće stranke dominiraju mejnstrim medijima, a ne treba zaboraviti ni raširenu praksu “sitne” korupcije na izborni dan. Neke teorije inače identifikuju apolitične glasače kao pripadnike niže socijalne strukture, a uzevši u obzir narativ i ciljne grupe srpskih partija, po tome bi ova populacija pre naginjala aktuelnoj vladajućoj koaliciji.
Druga velika grupa su svesni apstinenti, oni koji odbijaju da izlaze na izbore iz jasnog (negativnog) stava o političkoj ponudi, kandidatima, partijama ili uopšte o izborima kao mehanizmu društvene promene.
Jednu podgrupu unutar svesnih apstinenata čine ljudi koji odbijaju politiku u celosti: za njih je cela ta stvar besmislica, iako imaju znanja o njoj, za razliku od apolitičnih. Takve glasače na izbore može izvući jedino antipolitika: tj. pokreti i platforme koji ismevaju ili obesmišljavaju čitav partijski sistem (videti pod: Ljubiša Preletačević Beli). Eventualno na birališta može da ih izvuče neka potpuno nova lista sa jakim anti-elitističkim narativom, kao što je bio slučaj sa pokretom “Dosta je bilo” – ali mi se čini da je upravo razvojni put ovog pokreta zakucao antipolitičke apstinente u uverenju da ne vredi davati poverenje političarima.
Drugi deo svesnih apstinenata čine razočarani – najčešće bivši glasači petooktobarskih stranaka koji su izgubili poverenje u te partije, njihove lidere i njihovu politiku. To je populacija gde opozicija može da ostvari eventualne dobitke. Nažalost, pomenuto istraživanje iz 2016. procenjuje da je svesnih apstinenata oko 10 procenata: dakle oko 550 hiljada glasača (a tu spada i antipolitička grupa). Čak i kada bi svi oni glasali za opoziciju, to je i dalje nedovoljno za pobedu nad aktuelnom vladajućom koalicijom. A uporedna praksa pokazuje da ne bi svi glasali: jedno istraživanje iz Austrije navodi da se glasovi apstinenata raspoređuju proporcionalno po aktuelnom partijskom spektru. To naravno ne znači da opozicija ne treba da pokuša – ali znači da je potrebno mnogo više od pukog izvlačenja na izbore i dobre vere da će cela ova grupacija glasati “protiv Vučića”.
Uzgred, istraživanja govore da je važan faktor kod apstinencije i jačina glasačke identifikacije sa partijama. Uzevši u obzir fragmentiranu, promenljivu i nestrukturiranu prirodu opozicione političke scene u Srbiji poslednjih godina, jasno je da će ovim strankama biti veoma teško da ostvare vezu sa potencijalnim glasačima među apstinentima.
Kada oduzmemo hronično nezainteresovane ili neprijateljski nastrojene prema politici u celini, dolazimo do brojke od tek nekoliko stotina hiljada, a najviše pola miliona potencijalnih glasača koji trenutno apstiniraju. To definitivno nije dovoljno za izbornu promenu vlasti. Za SNS i povezane stranke (SPS, SRS) na izborima 2016. je glasalo više od 2,5 miliona ljudi (od ukupno 3,8 miliona izašlih). Na to treba dodati i sitne povezane aktere (poput Zavetnika), kao i manjinske stranke koje najčešće idu u koaliciju sa pobednikom izbora, ko god on bio. Sličnu brojku nalazimo i na predsedničkim izborima 2017: Vučić osvaja preko 2 miliona glasova, a Šešelj oko 160 hiljada. Tu je još i Beli koji je nastupio na antipolitičkoj platformi i privukao 350 hiljada glasača, za koje je veoma upitno da li opozicija može da ih mobiliše u velikom broju.
Matematika je jasna. Ako želi da osvoji većinu na nekim od narednih izbora, opozicija mora, kako zna i ume, zagrabiti u pul glasača SNS i povezanih stranaka. Mora naći načine i kanale da im se obrati, predstavi, formuliše poruku i privuče društvene grupe koje podržavaju ove stranke: tranzicione gubitnike, penzionere, niže slojeve, ruralnu populaciju, ali i one građane koji su sociodemografski možda bliži opoziciji (urbanija, obrazovanija populacija, srednja klasa) – ali trenutno glasaju za vladajuće stranke. Uostalom, to je i SNS radio: “prevukao” nekoliko stotina hiljada glasača demokratskih opcija (što je jasno kad uporedite rezultate izbora 2008. i posebno 2012. sa kasnijim ciklusima).
Sa druge strane, polaganje nade isključivo u nerealnu brojku i “ispravnu” motivaciju apstinenata je očigledan promašaj. Jedino gore od toga je – svaljivati na apstinente krivicu za loš izborni rezultat.
Izvor: Talas.rs
Comments are closed.