BOLESTI NOVOG DOBA: Slušaj svoje telo

Puno naših sugrađana suočava se sa atipičnim, retkim bolestima koje im dramatično menjaju način i kvalitet života ali i utiču na odnose sa najbližima.

Kronova bolest je inflamatorna bolest creva koja uzrokuje hronično zapaljenje gastrointestinalnog trakta. Medicina još uvek nije sigurna kako i na koji način se ova bolest razvija, a takođe ni lek za ovu bolest još uvek nije dostupan.

Jana Todorović, devojka koja se godinama bori sa ovom bolešću, ističe da dugo nije ni znala od čega boluje:

-Atipičan sam primer. Sada imam 24 godine, a dijagnoza mi je ustanovljena sa 14 godina kada sam ležala na Institutu za majku i dete, tri godine nakon što sam se razbolela. Kruševac teritorijalno pripada Nišu tako da sam se tamo neuspešno lečila pune tri godine i nisam znala od čega bolujem. Bila sam jako mala, pa se dosta toga i ne sećam, ali svakako da je to jedan jako stresan period za mene i moju porodicu.

Loši laboratorijski nalazi, dijagnoza koja ne može lako da se uspostavi su samo neki od problema sa kojima se naša sagovornica suočavala.

-Konstantno loši laboratorijski nalazi svake vrste, ekstremno povišeni oni koji ukazuju da u organizmu postoji neki upalni proces. Dijagnoza mi nije lako uspostavljena jer nemam karakteristične probleme koji odlikuju moju bolest. Prvi susret sa lekarima je bio traumatičan. Jedan od prvih opisa bolesti je došao uz reči kao što su “neizlečivo” , zatim “do kraja života”, “teško stanje” itd.. Preporučili su mi prvenstveno ishranu koja je isključivala 90% namernica koje sam u tom trenutku konzumirala. Bez mlečnih proizvoda, citrusa, mahunarki, bilo čega što sadrži konzervanse, sada se više i ne sećam, ali jako strog režim koji je na duge staze neodrživ i kvalitet života ostavlja na minimumu.

Nemoć, očaj i tuga su samo neke od reči koje su opisivale taj period života, ističe naša sagovornica:

-Izuzetno teško i uznemirujuće mi je bilo da prihvatim dijagnozu i prognozu u tom trenutku, kako meni tako i mojoj porodici. Možda mi je najteže palo to što mi je mama od stresa naglo dobila dijabetes, a ja koja sam još uvek dete, krivca pronalazim u sebi. Možda sam zbog uticaja okoline imala otežan proces prihvatanja, čini mi se da smo u neku ruku kulturološki takvi da u trenucima nemoći posežemo za svim mogućim alternativnim rešenjima “neizlečivog” i “trajnog” problema. Vračare, travari i čajevi, akupunktura, lekovite vode i dosta stvari koje su meni iz ove perspektive delom smešne kao i nelogične, ali kada ste roditelj bolesnog deteta uradićete sve što je u vašoj moći i posegnuti za svakom potencijalnom “slamkom spasa”.

“Redovni odlasci lekaru i stalna promena ishrane su moja svakodnevica”, objašnjava Jana:

-Teško je napraviti distinkciju na ovom nivou, obzirom na to da sam polovinu svog života bolesna, ne mogu ni da zamislim da je drugačije od postojećeg stanja. Odlasci lekaru kao konstantna, neizvesnost i strepnja su mi svakodnevica. Što se dijete tiče, svaki pacijent je priča za sebe. Nekada sam pratila smernice, danas više ne, jedino čime se vodim je “ukoliko primetiš da ti smeta”, šta god to bilo, “izbaci”. Svakako da mi fizička aktivnost više prija, volim da šetam i da treniram, ali kada mi god nešto zasmeta, ja prestanem. Pratim isključivo svoje telo i svoje potrebe.

Život sa hroničnom bolešću može biti jako stresan i naporan, ali podrška i ljubav najbližih su najbitniji  u svakom smislu, ističe naša sagovornica:

-Stres koji mi izaziva bolest mi je na znatno manjem nivou trenutno. Stvari se komplikuju kada mi svakodnevni stresovi utiču na bolest i pogoršavaju stanje. Ne postoje specifični trenuci koji mi pomažu da zadržim nadu i motivaciju uprkos bolesti, ali često dobijam podršku sa raznih strana, ali na kraju dana je to samo moja borba jer sam svesna da svako nosi svoj krst. Bilo je trenutaka kada mi se nije živelo, nije išlo na biološke terapije na koje sam svojevremeno odlazila isključivo iz poštovanja prema majci, da njoj udovoljim. Ovakvo razmišljanje apsolutno ne podržavam, ali ne mogu da poreknem da je toga bilo. Najznačajnije mi je razumevanje. Bude mi drago kada kod ljudi vidim empatiju a ne sažaljenje.

Za kraj ističe da je prihvatanje bolesti najbitnija stvar, kao i to da nikada ne odustanu i da se uvek bore do kraja sa izazovima:

-Ljudima koji se suočavaju sa istim ili sličnim izazovima bih preporučila da slušaju svoje telo, nikome se bolest ne manifestuje u potpunosti isto i da kada im je najteže nikako ne klonu duhom, već sve prihvate i prevaziđu podignute glave. Predaja nije opcija!

Postoji jedan dopadljiv termin, bolesti novog doba, u takvom vremenu živimo da je teško i pronaći u potpunosti zdravu osobu. Zbog toga mislim da bi nam život svima bio lakši kada bi se kolektivno potrudili da radimo na empatiji i ne sudimo knjizi po koricama, da radimo na tome da ne osuđujemo već razumemo i pružamo ruku kao i da unosimo radost u tuđe živote, makar onoliko koliko do nas stoji, zaključuje naša sagovornica.