ЦИВИЛНИ СЕКТОР И ЛОКАЛНЕ ВЛАСТИ: Забрањени у медијима!

Организације цивилног друштва из Расинског округа не само да имају лошу сарадњу са локалним самоуправама већ немају ни приступ већини медија који се финансирају из буџета.

По речима Биљане Петровић, председнице Удружења „Миона“, демографска ситуација у општини Александровац је јако лоша а просечна старост становништва се са 47 година повећала на 53.

„Већина грађана је, нажалост, дигитално неписмена. У ту групу сврставам и раднике Општинске управе. Зато су нам важни традиционални медији којих нема. Тренутно имамо само „Жупску хронику“ и једно независно издање које ради, како је пријављено у АПР-у, агенција за организацију догађаја. Издавач „Расина преса“ је сада главни и одговорни уредник „Жупске хронике“ тако да је под контролом“, прича Биљана Петровић и наставља.

„Што се саме Општинске управе тиче она није расположена ни за какву сарадњу са цивилним сектором. Чак имам и поузданих основа да сумњам да су ми на захтеве за информације од јавног значаја слали,више пута, фалсификовану документацију. Секретарку Скупштине сам позвала да је питам најбанлније питање – Колико одборничких група има у локалном парламенту и колико која група има одборника? Добила сам јако дрзак и безобразан одговор да ће ми одговорити ако јој се обратим писмено и ако јој образложим зашто то мени треба и шта то уопште има мени да треба. Укратко, то је Општина Александровац“.

По речима Славише Миленковића, главног и одговорног уредника КрушевацПреса, 78% медијских садржаја у локалним медијима односи се на активности функционера. Осим новина и портала Град цивилном сектору практично нико не даје простор.

Биљана Петровић истиче да у Александровцу представници локалне власти редовно игноришу скупове које организује „Миона“.

„Када смо у марту организовали округли сто на тему економскг оснаживања жена позвала сам Агенцију за регионални развој, Привредну комору, неке локалне институције из Расинског округа и нико није дошао. Али су зато дошли из Министарства привреде и из Координационог тела за родну равноправност. Због тога су морали да пошаљу новинарску екипу и направили су леп прилог за „Жупску хронику“.

Александра Милутиновић из удружења „Окулар“ из Ћићевца истиче да је овој организацији практично онемогућен улазак у школе на територији општине иако су њихова циљна група млади.

„Ми смо, као организација, учествовали у процесу усвајања Плана развоја. Тада смо поднели и прелдог да у план развоја општине Ћићевац уђе међусекторска сарадња. То је прихваћено мада нисам сигурна да у општини и знају о чему се ради. У сваком случају то ће нам користити када убудуће будемо контактирали директоре школе јер сада имамо нешто нашта можемо да се позовемо“, истиче Милутиновићева.

Александра додаје да и „Окулар“ тешко долази до простора у локалним медијима.

„Једноставно, нисмо погодни. Много нас има, млади смо, сакупљамо неке младе људе, причамо о демократији и људским правима. Зову ме новинари и извињавају се. “Ви сте супер, желимо да објавимо али не смемо”. Зато смо одлучили да покренемо наш медиј, портал  “Нек се чује глас”. То требамо сада да региструјемо. За сада добро функционише. Неке ствари се мењају и са другим медијима. У Нишу, где радимо пројекте, нас одлично прате. Тако су и медији у Расинском округу схватили да нисмо толика претња када неко из Ниша, ко је подобан, може да нас објави. Сада нас више зову“.

Биљана Петровић додаје да њена организација има проблеме и око организације скупова.

„Радили смо пројекат који је финансирала УН Воман и хтели смо да организујемо скуп у музеју али су нам отказали. Била сам принуђена да жене преведем преко пута, у кафану. Тако сам одрадила посао. Када сам следећи пут отишла у општину рекла сам им: “Господо, ја сам реализовала пројекат који су финансирале УН. Ја сам добила велики плус за сналажљивост али је Александровац добио један велики минус због ускраћивања простора“. Остали су збуњени“.