‘Цурење’ података у медије представља озбиљан проблем са аспекта приватности. То се дешава када се подаци о појединцима, као што су лични подаци, фотографије или видео снимци, незаконито или неовлашћено објављују у медијима или на интернету. Ово може имати озбиљне последице за појединце, као што су губитак приватности, стрес, угрожавање безбедности и чак дискриминација.
Један од главних проблема са ‘цурењем’ података у медије је та што поједини не могу контролисати како се њихови подаци користе или коме су доступни. Осим тога, подаци који су објављени у медијима или на интернету могу се користити за циљане огласе, профилирање или чак дискриминацију.
Други проблем је тачност података који се објављују у медијима. Понекад медији објављују неистините или непотпуне информације, што може имати негативне последице за појединце који су погођени тим информацијама.
Према информацијама са другог стручног панела који се бавио овим темама, подаци најчешће цуре из полиције, а неретко заврше и на насловним странама таблоида. Међутим, надлежни не реагују на кршење приватности у медијима, па тако поједине редакције непрестано добијају информације из инситуција.
Игор Вукотић је жртва повреде приватности коме је у дневним новинама “Блиц” објављена фотографија у оквиру шеме шкаљарског клана. Како Игор каже, последице тога су осетитли и он и његова породица. “Прво је уследио је шок када су ми јавили да купим новине. Видео сам да није фотографија са Фејсбука, већ биометријска фотографија у боји,” каже Вукотић. Додаје да исправка никада није објављена, а да је од “Блица” добио одштету од 200.000 динара, као и да тренутно води тужбу против Н.Н. лица иако је добио информације да је то особа из Безбедносно-информативне агенције (БИА). Вукотић каже да није наишао на разумевање државних инситуција, а да се објављивање фотографије наставило и након више месеци.
“Када сам дошао да пријавим полицији, ту је тужилац рекао да ту нема ништа за њих. Сваки пут сам тражио да ми напишу потврду да сам безбедан”, каже Вукотић.
Овакву врсту потврде никада није добио, а каже да од када је фотографија објављена има и здравствене проблеме. Једина институција која је одговорила на упит Вукотића био је Повереник за заштиту података о личности и приступ информацијама од јавног значаја.
Повереник је спровео инспекцијих надзор над Министарство унутрашњих послова и подео кривичну пријаву. Тренутно је све на тужилаштву које треба да уради свој део посла, каже шеф одсека у Сектору за надзор анд заштитом података о личности из институције Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности Иван Тришовић.
Он додаје и да цурење информација из институвија врло тешко доказати, али и да треба вагати када је у питању ограничавање медијских слобода. “Врло је дискутаблино на неки начин ограничавати медије. У случају Вукотића је јасно шта се десило, али иначе треба вагати, да ли је нешто откривено у сврхе истраживања,” истиче Тришовић.
На питање из којих инситуција информације најчешће цуре, Јелена Клеут са Филозофског факултета из Новог Сада, која је учествовала у неколико истраживања које се баве овом проблематиком каже да се чини да су најчешће у питању полиција или БИА. “Постоје озилбјне индиције да неке редакције имају своје људе у полиицји који им достављају чим је нешто занимљиво”, каже Клеут. Додаје да постоје и озбиљни проблеми са центрима за социјални рад. “Имали смо неколико деликатних случајева који су се тицали деце, где они нису радили довољно да заштите своје кориснике, децу или мајке”, напомиње она.
Јавни интерес мора да буде испред и медијској интеса или било ког клика, истиче новинарка Јелена Зорић. Она даје пример истраживања које је објавила, а које се бави лажним дијагнозама психијатра. “По цену тога да нико не поверује, нисмо именовали ниједног пацијнета који је био угрожен. Давали смо им надимке. Нисмо показали документацију и читаоци су морали да нам верују на реч”, каже Зорић. Она закључује да цурење информација не би спречиле толико репресивне мере колико већа транспарентност и комуникација са полицијом и тужилаштвом.”Цурење информација убедљиво највише опада са транспаретношћу, а то у Србији нажалост немамо, јер имамо херметички затворене институције”, каже Зорић.
С обзиром на ове потенцијалне проблеме, важно је да се развију јасна правила и регулатива о објављивању података у медијима, као и да се осигура да се подаци о појединцима чувају на сигуран и транспарентан начин. То подразумева јасно дефинисана правила о томе који подаци се могу објавити у медијима, као и механизме за праћење и контролу објављивања тих података.
Такође, важно је да постоји транспарентност у вези са објављивањем података у медијима. То подразумева да грађани имају приступ информацијама о томе који подаци се објављују и како се користе. Осим тога, грађани треба да имају право да знају да ли су њихови подаци објављени и да имају право да захтевају да се ти подаци бришу или исправе.
Још једна важна ствар је да се осигура да медији објављују тачне и потпуне информације. То подразумева да се медији придржавају стандарда новинарске етике и да се информације проверавају пре објављивања.
У сваком случају, важно је да се балансира између потребе за слободом изражавања и потребе за приватношћу. Објављивање података у медијима може бити корисно за јавност, јер омогућава да се сазнају важне информације и да се истраже незаконите радње. Међутим, то мора да се ради у складу са законима и правилима који штите приватност појединца. На крају, потребно је да се развије и имплементира јасан оквир за регулисање објављивања података у медијима који ће осигурати да се приватност појединца поштује у свим ситуацијама.
Comments are closed.