ДЕБАТА О РАДНИМ ПРАВИМА: Синдикати издали раднике!

У оквиру пројекта „Народни посланици и грађани Расинског округа заједно за боља радна права“ Центар за истраживачко новинарство Крушевац – ЦИНК организовао је дебату на коју је позвано 17 садашњих и бивших посланика и посланица из Расинског округа.

Нажалост, позиву су се одазвала само четворица бивших народних посланика који су изнели своја искуства из Скупштине Србије.

Неки од закључака бивших посланика је да се радничка права континуирано угрожавају, да је потребна измена постојећег Закона о раду али и да радници морају сами да се организују како би имали снажне синдикалне организације које ће их представљати пред државом и послодавцима.

Ненад Крстић је релативно кратко, нешто више од годину дана, био посланик у Скупштини Србије и то као члан Г17 Плус.

„Након посланичке каријере почео сам да се бавим цивилним сектором и у једном пројекту покушали смо да направимо неке боље канале комуникације између грађана и посланика. Тада смо имали као циљну групу актуелне посланике. Фрапантно је да је за теме које смо иницирали и акцију „На кафи са“, одзив посланика био никакав. Једино се Мирослав Алексић из Трстеника одазвао позиву. Овај садашњи начин избора посланика траје доста дуго и показао се као лош јер посланике бирају странке и они се осећају одговорни својим странкама. То је велики проблем у целој причи. Да посланици директно добијају мандате од грађана онда би се другачије понашали“, казао је Крстић.  

Миодраг Ђидић је дужност посланика, као члан Демократске странке, обављао у три мандата. Сматра да је тема радних права јако занимљива.

„Највећи губитници транзиције од 2000. године па надаље су радници. Многи су оштећени, закинути и велико је питање шта су ту посланици могли да ураде. Закон о раду који је донет 2001. године под владом покојног Зорана Ђинђића је био први либерални закон  који је драстично промењен у корист послодаваца. Време је тако било и није могло да буде другачије. Да би прешли из социјализма у либерални капитализам морао је бити донет такав Закон о раду. Са мањим корекција тај закон и данас важи иако није донет у интересу радника. Јако се добро сећам речи Зорана Ђинђића. “Ми сада имамо вишак радника а мањак добрих послодаваца. Морамо дати већа права овима да би их привукли, да запослимо људе, али сам сигуран да ће доћи време када ће бити више радника него послодаваца и када ће радници диктирати услове”. То је време дошло. Сада имамо мањак радника а више послодаваца али радници и даље не диктирају услове“, прича Ђидић.

Ђидић сматра да је велики проблем што у Србији не постоји странка која се бори за радничка права. Нема јасно профилисане социјалдемократске опције која би се борила да заштити раднике у парламенту.

„Поставља се питање зашто је то тако. Поента је у томе што су радници јако лоше организовани и немају своје праве заступнике у парламенту. Мени је  то необјашњиво. За претходне 32 године радници нису направили свој синдикат који ће се борити за њихова права. Сви синдикати су и  даље под капом државе. Сви синдикати и даље више слушају државу него што се баве радничким правима. То се није променило ни за јоту. Када би се ујединили  радници би веома брзо дошли до својих права. Данас је тешко наћи радника. Нема га на тржишту. А опет када оде и запосли се у неком “Леонију” доживе катастрофу. И дан данас носе пелене. Жале се да раде 15 сати, немају никаква права , а када се побуне одмах добију по носу“, анализира ситуацију Ђидић.

Као адвокат Миодраг Ђидић заступа доста радника у радним споровима.

„Ситуација је јако лоша јер се не поштује ни минимум радних права. Људима се не исплаћује топли оброк, регрес за годишњи одмор, закида им се на сатима. Нећу да именујем фирму. Пре девет година је имала први УППР. Ако се усвоји тај Унапред припремљени план 60% дугова се отписује, оних 40% се дели на седам рата, тако да радници којима није исплаћен регрес губе тај новац. Међутим, шта се дешава. Фирма која само што је изашла из једног УППР-а улази у други. То је класична крађа. Невероватно. Поента је у томе . Радници немају своју праву странку, немају прави синдикат. Када би то имали много би боље пролазили“, закључује Ђидић.

Синиша Максимовић  (Социјалистичка партија Србије) је у посланичким клупама провео један скраћени мандат, односно око две године. Довољно да стекне добар увид у функционисање парламента.

„Мислим да се сви слажемо да су народни посланици подређени директно својим странкама и одговарају својим странкама више него што одговарају грађанима, а народни посланик је представник народа.Ја сам био непуне две године народни посланик и имам неко искуство да народни посланици бирају из странке, а онда су после тога власници својих мандата, што је једна апсурдна чињеница.Странка изабере неког, уложи у њега средства да буде изабран и он после тога може да задржи мандат и „прелети“ у неку другу странку“.

Максимовић сматра да су повреде радних праава значајно наступиле након масовне приватизације.

„Чудно је да су се у оно време када су доношени Закон о раду и Закони о приватизацији наши радници борили да имају мање права него што су их имали до тада . Знамо зашто су донети такви закони. Имао сам прилике да овде разговарам са много људи и углавном је владало мишљење међу њима како није спорно доношење таквог закона јер ће “доћи газда да нас плати”. Кажем „Газда ће да узме бич па кад му не будеш добар одмах ти фијукне бич око ушију па ћеш да видиш“. „Не, немој ти ништа да се бринеш“ – кажу мени у то време. Али, то време се окренуло па ме сад ти исти људи срећу и кажу „Да ли ти, човече, видиш шта нам овај ради? Овај нас уби! Забранио нам синдикате, не да нам ово, не да нам оно. Уписује нам се кад одлазимо у тоалет. Постоји ту неки бригадир који бележи кад је ко ушао у тоалет и кад је изашао“, прича Максимовић и наставља.

„Сада ти радници траже од неког другог да им реши проблем и да их организује. Мало је чудно да су људи притиснути са свих страна , послодавци газе, немају милости уопште, а радници углавном ћуте и то за неке мале плате. Плате у неким предузећима нису повећаване 10 година и више . То је тема за једну дубљу анализу. Што се тиче синдикалног организовања ја мислим да синдикат више не постоји и да је то готово. Не би било лоше када би се ови наши угледали на европске земље где су синдикати и даље јаки”.

Синиша Максимовић сматра да ће недостатак радне снаге бити у будућности велики проблем за све послодавце у Расинском округу и Србији.

„Врло брзо ћемо доћи у шкрипац да нећемо имати довољно неких занимања која су неопходна овој држави. Видимо да сада увозимо грађевинске раднике, али и раднике у пољопривреди. Знам човека који има хладњачу у околини Бруса. Он је ангажовао 10 Индијаца, обезбедио им смештај у једном селу, дао им комби и они се возе сваког дана до његове хладњаче и назад.  Каже да ти људи добро раде. Ми смо живели у периоду када је радник био потпуно заштићен, када је имао сва могућа права. Сада има много примера да радник не сме да оде на боловање. Знам неке који раде у неким од ових компанија који са температуром одлазе на посао јер се плаше да не изгубе посао“, додаје Максимовић.  

Миодраг Ђидић верује да део проблема простиче из тога што у Србији нису изграђене институције.

„Одлучује један човек. И зато може да се ради тако. Нема инспекције, нема ко да заштити радника осим ово мало суда а и то је јако проблематично. Послодавац гледа да направи што већи профит, а како ће да га направи? Па тако што ће да израбљује запослене“.  

Момчило Дувњак је као посланик Српске радикалне странке у Скупштини Србије „одрадио“ три мандата. Са скупштинске говорнице често је критиковао тадашње носиоце власти због лоше одрађене приватизације.

„Догодила се та приватизација и онда смо по наређењу шефа странке усмерили снагу на ту тему јер се ту добијају политички поени. А гласали смо за Закон о приватизацији. Ми смо као посланици добили тај задатак да ударамо на приватизацију и ми смо то радили. Сваке суботе смо примали те раднике који су долазили са својим проблемима, али једно је сигурно.  Радници су били преварени од синдиката. Вође синдиката су увек биле на страни онога који је дошао на чело фирме, варали су раднике. Да ли су имали накнаде за то не знам. Увек сам говорио да су синдикалци највећи проблем.  Закон о раду морају да донесу стручни људи . Не могу да донесу закон они које није ударала фабричка капија 20 година по леђима“, прича Дувњак додајући да је јако важно да људи који раде у образовном систему буду адекватно награђени јер „они уче нашу децу без обзира дали ће она бити занталије или интелектуалци“.