ЦИВИЛНИ СЕКТОР И ЛОКАЛНЕ ВЛАСТИ: Сарадња ниског интензитета

Организације цивилног друштва из Расинског округа имају пуно проблема у комуникацији са локалним властима које су вољне да сарађују само када је то њима потребно.

Центар за истраживачко новинарство Крушевац организовао је дебату о транспарентности локалних управа на којој су учествовале представнице организација цивилног друштва из Расинског округа. Активисткиње из цивилног сектора имале су прилику да изнесу своје ставове у вези доступности информација и локалним медијима као каналима комуникације.

„За ових 10 година активног покушавања за остваривање комуникације са локалном самоуправом процеси варирају. Ако имаш неког тамо онда можеш и да сазнаш да су неки процеси у току јер је тешко наћи информацију на градском сајту. Када се расписују конкурси, ево сад је био случај јавног конкурса за културу, ја сам два дана тражила конкурс само да видим какав је конкурс без икаве намере да аплицирам. Морала сам да зовем неког из општине да ми каже где је конкурс. Ми умемо да тражимо информације али гомила људи не уме на тај начин да се информише уопште“, прича о свом искуству Андријана Коцић из Алтернативног центра за девојке.

Коцићева истиче да локалне власти нису превише расположене да укључе цивилни сектор у одређене активности и процесе доношења стратешких докумената.

„Није било добре воље да се укључи цивилни сектор у Акциони план за младе. Оно што је проблем је то што тај документ нико од нас није прочитао пре његове имплементације и не знамо како је изгласан. Позвани смо на тај један састанак на ком је то нешто било издвојено. Оно што је занимљиво је начин на који комуницирају са јавношћу. Рецимо, распише се неки позив или конкурс,и најчешће се проследи средњим школама. У неким школама су службе ажурне па то проследе ученицима  и неко попуни ту анкету . И онда се сви проблеми у граду третирају на основу неколико изјава тих младих људи који су изнели неке своје жеље и идеје.  Не постоји комуникација са широм јавношћу“, додаје Андријана Коцић.

Независни новинари су, такође, незадовољни, комуникацијом са локалним органима власти.

„Трагање за конкурсима на порталу градске управе је као трагање за иглом у пласту сена. Никад се не зна где ћу шта да пронађем. Један од тих конкурса пронашла сам у кућица Архива. Потпуно бесмислено. Нема никаквих правила. Један конкурс је у Архиви, други у Обавештењима, трећи негде затурен“, говори новинарка Јелена Божовић.

Слична ситуација је и са обавештењима о јавним расправама.

„Могу поуздано да кажем да заменик градоначелнице пред јавну расправу о буџету није знао да комплетан буџет није постављен на сајт. То је доказ да ни у Градској управи немају одговарајућу комуникацију.  За то је знао начелник за финасије јер сам ја, баш пред ту јавну расправу, поставила питање.  Мени је заменик тврдио да је цео буџет на сајту. Када сам му објаснила да није постављен комплетан  он је позвао начелника за финансије који му је објаснио да је објављено само најважнијих 25 програма. Не зна се ни ко је одговоран за то. Једна сулуда прича, недоречена“, за резигнацијом закључује Божовићева.

Александра Милутиновић из ћићевачке организације „Окулар“, такође, сматра да је ситуација у Расинском округу, када је реч о каналима комуникације јако лоша.

„Тренутно радимо истраживање у општини Ћићевац везано за младе. Послали смо четири кратка питања у пет округа у Србији, на адресе 30 општина и најгора је ситуација у Расинском округу. На наш мејл нису одговорили Брус, Александровац и Ћићевац! Две године су прошле од када се променила гарнитура у општини Ћићевац а за то време нам нису одговорили ни на један мејл. Нисмо добили одговоре ни на мејлове који се односе на пројекте које је финансирала локална самоуправа! Изузетак је била израда Плана развоја општине Ћићевац, коју је радио Евроконтакт. Тада смо добили мејл потписан од председнице општине. Знала сам да то није она послала па сам после комуникацију наставила са Ненадом Крстићем из Евроконтакта“, прича Александра Милутиновић.

Александра додаје да у општини Ћићевац много боље реагују на дописе јер се они заводе у писарници. На тај начин су успели неколико пута да организују и састанке са локалним руководством.  

„У Хроници општине Ћићевац за две године „Окулар“ није добио ниједан прилог. Једном су пратили трибину у Ћићевцу коју смо ми организовали због председнице општине па то и не рачунам. Други пут смо сарађивали на пројекту који је био значајан за локалну самоуправу, због донатора, мада нама није био превише важан. Тада су нам обезбедили просторе где год хоћемо  да држимо те радионице. То је морало да се дешава у највећој тајности. И на догађају који је био у скупштини општине летос  послали су камере да то сниме. Камермани су дошли, снимили, новинарка је урадила прилог који је доживео цензуру и  никад није емитован“, истиче  Александра Милутиновић.