DEBATA O RADNIM PRAVIMA: Sindikati izdali radnike!

U okviru projekta „Narodni poslanici i građani Rasinskog okruga zajedno za bolja radna prava“ Centar za istraživačko novinarstvo Kruševac – CINK organizovao je debatu na koju je pozvano 17 sadašnjih i bivših poslanika i poslanica iz Rasinskog okruga.

Nažalost, pozivu su se odazvala samo četvorica bivših narodnih poslanika koji su izneli svoja iskustva iz Skupštine Srbije.

Neki od zaključaka bivših poslanika je da se radnička prava kontinuirano ugrožavaju, da je potrebna izmena postojećeg Zakona o radu ali i da radnici moraju sami da se organizuju kako bi imali snažne sindikalne organizacije koje će ih predstavljati pred državom i poslodavcima.

Nenad Krstić je relativno kratko, nešto više od godinu dana, bio poslanik u Skupštini Srbije i to kao član G17 Plus.

„Nakon poslaničke karijere počeo sam da se bavim civilnim sektorom i u jednom projektu pokušali smo da napravimo neke bolje kanale komunikacije između građana i poslanika. Tada smo imali kao ciljnu grupu aktuelne poslanike. Frapantno je da je za teme koje smo inicirali i akciju „Na kafi sa“, odziv poslanika bio nikakav. Jedino se Miroslav Aleksić iz Trstenika odazvao pozivu. Ovaj sadašnji način izbora poslanika traje dosta dugo i pokazao se kao loš jer poslanike biraju stranke i oni se osećaju odgovorni svojim strankama. To je veliki problem u celoj priči. Da poslanici direktno dobijaju mandate od građana onda bi se drugačije ponašali“, kazao je Krstić.  

Miodrag Đidić je dužnost poslanika, kao član Demokratske stranke, obavljao u tri mandata. Smatra da je tema radnih prava jako zanimljiva.

„Najveći gubitnici tranzicije od 2000. godine pa nadalje su radnici. Mnogi su oštećeni, zakinuti i veliko je pitanje šta su tu poslanici mogli da urade. Zakon o radu koji je donet 2001. godine pod vladom pokojnog Zorana Đinđića je bio prvi liberalni zakon  koji je drastično promenjen u korist poslodavaca. Vreme je tako bilo i nije moglo da bude drugačije. Da bi prešli iz socijalizma u liberalni kapitalizam morao je biti donet takav Zakon o radu. Sa manjim korekcija taj zakon i danas važi iako nije donet u interesu radnika. Jako se dobro sećam reči Zorana Đinđića. “Mi sada imamo višak radnika a manjak dobrih poslodavaca. Moramo dati veća prava ovima da bi ih privukli, da zaposlimo ljude, ali sam siguran da će doći vreme kada će biti više radnika nego poslodavaca i kada će radnici diktirati uslove”. To je vreme došlo. Sada imamo manjak radnika a više poslodavaca ali radnici i dalje ne diktiraju uslove“, priča Đidić.

Đidić smatra da je veliki problem što u Srbiji ne postoji stranka koja se bori za radnička prava. Nema jasno profilisane socijaldemokratske opcije koja bi se borila da zaštiti radnike u parlamentu.

„Postavlja se pitanje zašto je to tako. Poenta je u tome što su radnici jako loše organizovani i nemaju svoje prave zastupnike u parlamentu. Meni je  to neobjašnjivo. Za prethodne 32 godine radnici nisu napravili svoj sindikat koji će se boriti za njihova prava. Svi sindikati su i  dalje pod kapom države. Svi sindikati i dalje više slušaju državu nego što se bave radničkim pravima. To se nije promenilo ni za jotu. Kada bi se ujedinili  radnici bi veoma brzo došli do svojih prava. Danas je teško naći radnika. Nema ga na tržištu. A opet kada ode i zaposli se u nekom “Leoniju” dožive katastrofu. I dan danas nose pelene. Žale se da rade 15 sati, nemaju nikakva prava , a kada se pobune odmah dobiju po nosu“, analizira situaciju Đidić.

Kao advokat Miodrag Đidić zastupa dosta radnika u radnim sporovima.

„Situacija je jako loša jer se ne poštuje ni minimum radnih prava. Ljudima se ne isplaćuje topli obrok, regres za godišnji odmor, zakida im se na satima. Neću da imenujem firmu. Pre devet godina je imala prvi UPPR. Ako se usvoji taj Unapred pripremljeni plan 60% dugova se otpisuje, onih 40% se deli na sedam rata, tako da radnici kojima nije isplaćen regres gube taj novac. Međutim, šta se dešava. Firma koja samo što je izašla iz jednog UPPR-a ulazi u drugi. To je klasična krađa. Neverovatno. Poenta je u tome . Radnici nemaju svoju pravu stranku, nemaju pravi sindikat. Kada bi to imali mnogo bi bolje prolazili“, zaključuje Đidić.

Siniša Maksimović  (Socijalistička partija Srbije) je u poslaničkim klupama proveo jedan skraćeni mandat, odnosno oko dve godine. Dovoljno da stekne dobar uvid u funkcionisanje parlamenta.

„Mislim da se svi slažemo da su narodni poslanici podređeni direktno svojim strankama i odgovaraju svojim strankama više nego što odgovaraju građanima, a narodni poslanik je predstavnik naroda.Ja sam bio nepune dve godine narodni poslanik i imam neko iskustvo da narodni poslanici biraju iz stranke, a onda su posle toga vlasnici svojih mandata, što je jedna apsurdna činjenica.Stranka izabere nekog, uloži u njega sredstva da bude izabran i on posle toga može da zadrži mandat i „preleti“ u neku drugu stranku“.

Maksimović smatra da su povrede radnih praava značajno nastupile nakon masovne privatizacije.

„Čudno je da su se u ono vreme kada su donošeni Zakon o radu i Zakoni o privatizaciji naši radnici borili da imaju manje prava nego što su ih imali do tada . Znamo zašto su doneti takvi zakoni. Imao sam prilike da ovde razgovaram sa mnogo ljudi i uglavnom je vladalo mišljenje među njima kako nije sporno donošenje takvog zakona jer će “doći gazda da nas plati”. Kažem „Gazda će da uzme bič pa kad mu ne budeš dobar odmah ti fijukne bič oko ušiju pa ćeš da vidiš“. „Ne, nemoj ti ništa da se brineš“ – kažu meni u to vreme. Ali, to vreme se okrenulo pa me sad ti isti ljudi sreću i kažu „Da li ti, čoveče, vidiš šta nam ovaj radi? Ovaj nas ubi! Zabranio nam sindikate, ne da nam ovo, ne da nam ono. Upisuje nam se kad odlazimo u toalet. Postoji tu neki brigadir koji beleži kad je ko ušao u toalet i kad je izašao“, priča Maksimović i nastavlja.

„Sada ti radnici traže od nekog drugog da im reši problem i da ih organizuje. Malo je čudno da su ljudi pritisnuti sa svih strana , poslodavci gaze, nemaju milosti uopšte, a radnici uglavnom ćute i to za neke male plate. Plate u nekim preduzećima nisu povećavane 10 godina i više . To je tema za jednu dublju analizu. Što se tiče sindikalnog organizovanja ja mislim da sindikat više ne postoji i da je to gotovo. Ne bi bilo loše kada bi se ovi naši ugledali na evropske zemlje gde su sindikati i dalje jaki”.

Siniša Maksimović smatra da će nedostatak radne snage biti u budućnosti veliki problem za sve poslodavce u Rasinskom okrugu i Srbiji.

„Vrlo brzo ćemo doći u škripac da nećemo imati dovoljno nekih zanimanja koja su neophodna ovoj državi. Vidimo da sada uvozimo građevinske radnike, ali i radnike u poljoprivredi. Znam čoveka koji ima hladnjaču u okolini Brusa. On je angažovao 10 Indijaca, obezbedio im smeštaj u jednom selu, dao im kombi i oni se voze svakog dana do njegove hladnjače i nazad.  Kaže da ti ljudi dobro rade. Mi smo živeli u periodu kada je radnik bio potpuno zaštićen, kada je imao sva moguća prava. Sada ima mnogo primera da radnik ne sme da ode na bolovanje. Znam neke koji rade u nekim od ovih kompanija koji sa temperaturom odlaze na posao jer se plaše da ne izgube posao“, dodaje Maksimović.  

Miodrag Đidić veruje da deo problema prostiče iz toga što u Srbiji nisu izgrađene institucije.

„Odlučuje jedan čovek. I zato može da se radi tako. Nema inspekcije, nema ko da zaštiti radnika osim ovo malo suda a i to je jako problematično. Poslodavac gleda da napravi što veći profit, a kako će da ga napravi? Pa tako što će da izrabljuje zaposlene“.  

Momčilo Duvnjak je kao poslanik Srpske radikalne stranke u Skupštini Srbije „odradio“ tri mandata. Sa skupštinske govornice često je kritikovao tadašnje nosioce vlasti zbog loše odrađene privatizacije.

„Dogodila se ta privatizacija i onda smo po naređenju šefa stranke usmerili snagu na tu temu jer se tu dobijaju politički poeni. A glasali smo za Zakon o privatizaciji. Mi smo kao poslanici dobili taj zadatak da udaramo na privatizaciju i mi smo to radili. Svake subote smo primali te radnike koji su dolazili sa svojim problemima, ali jedno je sigurno.  Radnici su bili prevareni od sindikata. Vođe sindikata su uvek bile na strani onoga koji je došao na čelo firme, varali su radnike. Da li su imali naknade za to ne znam. Uvek sam govorio da su sindikalci najveći problem.  Zakon o radu moraju da donesu stručni ljudi . Ne mogu da donesu zakon oni koje nije udarala fabrička kapija 20 godina po leđima“, priča Duvnjak dodajući da je jako važno da ljudi koji rade u obrazovnom sistemu budu adekvatno nagrađeni jer „oni uče našu decu bez obzira dali će ona biti zantalije ili intelektualci“.