Budući da je moje mentalno zagađenje dostiglo poprilično visok nivo, rešio sam da odem malo preko, na oporavak.
Koliko god da se trudim da se ne obazirem na probleme kojima moj život obiluje, kao uostalom i većine prosečnih stanovnika ove zemlje, imam utisak da ih je svakog dana sve više. Ne idem ka njima, ali oni uporno dolaze ka meni.
Ljudi koje srećem su, uglavnom, nesrećni, nervozni, svaki drugi je na nekim tabletama, alkoholu ili nečem trečem. Povišen pritisak, povišen šećer, psihički problemi, ne valja ovo, ne valja ono. Malo pomalo pa neko poklekne, pregazi ga život, nije mogao da se nosi sa problemima ni sa stresom koji ide uz takav način života. Zbog svega toga moram malo više da se potrudim oko svoje mentalne higijene, a putovanje mi je uvek bila opcija izbora.
Naneo me put, između ostalog, u Slovačku, u kojoj sam prvi put bio na kratko pre tri godine. Morao sam da vidim da li su me prvi utisci prevarili, kao što zna da bude. I nisam pogrešio. Jeste da je Slovačka mala zemlja, manja od naše, nije ni nešto bogata, ali mi je bila kao melem na ranu. Obišao sam prestonu Bratislavu i nekoliko manjih mesta kao što su Trenčin, Bojince i Banjske Štavnice. Ne znam šta sam očekivao, ali znam šta sam video, a svako zainteresovan može takođe na sajtovima slovakia.travel, http://www.slovakia.com, www.slovak-republic.org i drugima.
Stekao sam utisak da su nam Slovaci najsličniji od svih slovenskih naroda. Jezik može da se razume, pogotovo natpisi na putevima i po naseljenim mestima. Nije izobilje ali je sve sređeno, dovoljno da se uoči jasna razlika izmedju njihovih i naših gradova. Njihovi su dosta stari i ima puno toga da se vidi. Međutim, iznenadilo me je što su odlično sređeni i noviji delovi, predstavljeni u prostim socrealističkim zgradama podignutim posle Drugog svetskog rata, sličnim kao što ih imamo u Kruševcu.
Sve zgrade su osvežene, ofarbane u jednu ili dve boje – zelenu, žutu, crvenu, roze, plavu ili neku drugu, a posebno me je fasciniralo što su svi, apsolutno svi stari prozori zamenjeni novim, pvc prozorima. Iz ugla vlasnika kuće na kojoj je stolarija stara preko 50 godina i za čiju već poodavno neophodnu zamenu nikako da sakupim novac to mi deluje kao san.
Stekao sam utisak da u ovoj lepoj zemlji svako selo ima svoj zamak! Teško je poverovati da su uspeli da ih sačuvaju u vremenima kroz koja je Slovačka prošla, ali su ipak uspeli. Ne znam kako su se zamkovi uklapali u viziju sveta komunista koji su vladali posle Drugog svetskog rata, ali ih ipak nisu dirali niti rušili. Skoro 30 godina kasnije, mnogo toga je obnovljeno i doterano, tako da običan turista ne zna odakle da krene u obilazak.
Ponekad pomislite da ste se vremeplovom vratili u prošlost i samo očekujete da se iza nekog ugla pojavi neka princeza ili princ na konju, neki vitez ili ko već, da vas pita da li nešto može da pomogne, pošto smo verovatno izgledali pomalo izgubljeni u vremenu i prostoru.
Retko ko neće da stane automobilom i da vas propusti da prođete. Nisam viđao mnogo nervoznih i svađi naklonjenih, ne samo vozača, već i drugih ljudi koje sam sretao i pričao na ulici, po prodavnicama, posvuda… Ljubazno ih nešto pitate, a oni vam još ljubaznije daju traženu informaciju, ukoliko su vas razumeli. Ljudi žive normalno, rade normalno plaćene poslove i nemaju toliku količinu stresa na koju smo mi u Srbiji naviknuti odavno.
Upravo je Slovačka postala veoma interesantna odrednica za naše zemljake, koji u poslednje vreme trbuhom za kruhom sve češće odlaze u ovu lepu zemlju. Imam i nekoliko poznanika iz Kruševca koji su tamo oprobali sreću.
U početku mi nije bilo jasno zašto ljudi odlaze da nađu posao u Slovačkoj, budući da se ipak radi o državi koja je ekonomski slabije razvijena u odnosu na druge u Evropskoj uniji. Njen bruto nacionalni dohodak po glavi stanovnika iznosio je u 2016. godini 14.900 evra, što je svrstavalo na 21. mesto među 28 zemalja članica Evropske unije.
Teško da neko može da donese nazad neku značajniju ušteđevinu od zarade koju ostvari u Slovačkoj, već mi pre izgleda da ljudi odlaze tamo da bi našli neki normalno plaćeni posao, da mogu da žive normalno, bez svih stvari koje nam kvare kvalitet života u našoj zemlji, i da u određenoj meri pomognu svojima koji su ostali kod kuće. A sve to po ceni da ostave svoje porodice i odu u pečalbu negde gde prethodno nikada nisu bili. Porazno, ali istinito, izgleda da smo dotle došli.
Comments are closed.