Jedna od tema koja je ovih dana privukla veliku pažnju javnosti jeste najava uvođenja dva tehnička pregleda godišnje za automobile starije od 15 godina.
Za kratko vreme se podigla velika prašina, bilo je dosta negodovanja, a pokrenuta je i on-line peticija koju je za osam dana potpisalo preko 18.000 građana. U Srbiji postoji problem starog voznog parka, nedavno je objavljeno da je prosečna starost automobila preko 17 godina.
Šta da se radi kada naš narod nema standard da može da kupuje nova vozila? Nije da ne bi ljudi voleli ali nemaju, a nešto mora da se vozi. Na kraju, oglasio se i ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović i izjavio da je u pitanju zakonska odredba iz 2009. godine, ali da ova odredba (ipak) neće biti primenjivana i da će taj zakon biti izmenjen, i dodao ’’Niko ne treba da se plaši. Tehnički pregled će biti na godinu dana, kao što je bilo i do sada.’’
U mojoj porodici poslednji novi auto je kupljen 1979. godine. Imao sam tada 11 godina i kada je crvena “lada super” ušla u naše dvorište, znao sam da se radi o velikom dogadjaju za nas, koji ćemo dugo pamtiti. I nisam mnogo pogrešio. Nisam mogao da pretpostavim, ni tada a ni kasnije, da će to biti poslednji nov auto koji ćemo imati.
Vreme je prolazilo, ja sam porastao, izučio škole i posle diplomiranja 1994. godine sam pozajmio novac od prijatelja i kupio svoj prvi automobil, “Reno 4”. Bio sam veoma ponosan na svoj prvenac, vrlo brzo sam ga prefarbao u lila boju i nazvao ’’Lilić’’, po tadašnjem predsedniku države. Proizveden 1977. godine, već tada je imao 17 godina i bio je stariji čak i od pomenute “lade”.
Kako je vreme prolazilo menjao sam automobile i nabavljao sve novije, kako u relativnom, tako i u apsolutnom smislu. Najveći uspeh u toj disciplini sam ostvario kada sam kupio auto star samo 9 godina. Trenutno vozim auto koji sam dugo, dugo želeo, ali i on ima već 13 godina. Jeste da izgleda veoma dobro za svoje godine, a pošto ne previše skromno isto mislim i za sebe, odmah smo se prepoznali, izgleda da mi je bila suđena ljubav na prvi pogled…
Ne volim da se previše opterećujem stvarima za koje mislim da su mi nedostupne, ali sam ipak povremeno razmišljao o tome kako bih voleo da kupim potpuno nov auto. Mašta može svašta, a ja sam došao samo dotle da sam sebi smislio epitaf koji bi otprilike trebalo ovako da glasi: ’’Ovde leži čovek koji nikada nije kupio nov automobil’’.
E moj doktore, pomislio sam, da si se posle diplomiranja preselio u Kanadu, kao što su me mnogi savetovali, ne samo da ne bih smeo da kupiš polovan auto, već ne bih smeo da kupiš ni bilo koji nov. U državama u kojima se zna red ne možeš ni da voziš šta ti padne napamet već moraš da kupiš automobil koji je prikladan poslu koji obavljaš i esnafu kome pripadaš. U suprotnom, neko će već popričati sa tobom i objasniti ti da takvo ponašanje nije društveno prihvatljivo.
Da se vratim na tehničke preglede. Do pre nekoliko dana nisam nikada čuo za ta dva tehnička pregleda. Pošto sam pročitao izjavu ministra nađoh na netu Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima iz 2009. godine, u kome u članu 264 stav 5, između ostalog piše da redovnom šestomesečnom tehničkom pregledu se moraju podvrgavati, između ostalih, motorna vozila starosti preko 15 godina, dok je u prelaznim i završnim odredbama navedeno da bliže propise za sprovođenje ovog zakona, uključujući i odredbe o tehničkom pregledu, donosi ministar unutrašnjih poslova u roku od šest meseci. Taj ’’bliži propis’’ je konačno usvojen ove godine (devet godina kasnije) i zahvaljujući odredbi o dva tehnička pregleda odmah je dospeo u centar pažnje javnosti.
Kada bi sve ovo ispričao nekome u toj istoj Kanadi ili nekoj drugoj uređenoj zemlji, verovatno bi me odmah poslali na psihijatrijski pregled da utvrde da li sam normalan. U kojoj se to ozbiljnoj državi donose zakoni koji se ne poštuju od prvog dana?
U kojoj se to ozbiljnoj državi može dogoditi da neki građanin, pa makar bio on i ministar unutrašnjih poslova, izjavi da (važeći) zakon neće biti primenjivan jer treba da se izmeni? Takve pojave su u suprotnosti sa osnovnim postulatima savremenih demokratskih zajednica i nezamislive su u toj istoj Kanadi, ali i u većini država članica Evropske unije kojoj zvanično stremimo.
Kada nam neko kaže da nije fer što oni iz Evropske unije neće da nas prime u članstvo, treba da razmislimo i prvo postavimo sebi pitanje: Da li bi mi, da smo mi oni, primili nas među njih? Ako iskreno odgovorimo na ovo pitanje, dobili smo i odgovor na to kada ćemo da uđemo u Evropsku uniju: kada se budemo promenili. Ovakvi kakvi smo sada, nikome nismo potrebni.
Comments are closed.