Za obične građane, kada se pomene Evropska unija, jedna od najvećih dilema je da li će i dalje moći da konzumiraju hranu i piće proizvedene u domaćoj radinosti.
Informacija tipa “EU ne dozvoljava domaće čvarke, pihtije i kavurmu, zabranjuje pečenje rakije?” obično služe da bi se građani doveli u zabludu.
U Grčkoj se giros prodaje i dalje, kao i lokalni specijaliteti od mesa u drugim zemljama EU. I u Srbiji neće faliti na trpezama jela sa roštilja i pečenje. Zabrane neće biti. Čitava zbrka je nastala zbog zabrinutosti Odbora za zdravlje Evropskog parlamenta i upotrebe fosfata kao aditiva za hranu.
U nekim medijima plasirana je vest da će ulazak Srbije u EU značiti i zabranu prodaje zakrivljenih krastavaca i šargarepa nepravilnog oblika, da će biti kažnjavano sušenje pršute i slično. Na primerima zemalja koje su članice EU, posebno onih iz regiona, možemo se uveriti da su svi tradicionalni srpski proizvodi potpuno bezbedni. Ništa im se loše neće desiti. U Evropi se takvi, autentični, proizvodi posebno štite, i time postaju prepoznatljivi, uz veću vrednost na tržištu.
Ono što će Srbija svakako morati da uradi u procesu pristupanja EU je da dovede u red svoje zakonske propise i sistem kada je u pitanju kvalitet hrane, ali i procedure.
“Proces usklađivanja sa standardima EU je postepen. Prepreke su administrativne prirode – veliki broj propisa koje je potrebno preuzeti u naš pravni sistemi i pravilno primeniti. I finansijske prirode – preuzimanje propisa i primena koštaju, kako državu, tako i privredu. Donekle se Srbija suočava i sa nerazumevanjem unutar naših granica šta ove izmene nose sa sobom i na koji način je potrebno promeniti način razmišljanja kada je u pitanju, pre svega, bezbednost hrane.
Na primer, u EU proizvođači hrane su odgovorni za svoj proizvod i ono što stavljaju na tržište.To je formalno tako i kod nas, ali u praksi mnogi proizvođači i potrošači i dalje smatraju da je odgovornost države i njenih inspekcija da osigura bezbedne proizvode, što u praksi nikako nije moguće. U suštini, potrebno je da inspekcijske službe podržavaju proizvođače koji su savesni i brinu o tome da njihov proizvod bude bezbedan, a da dodatno kontrolišu one koji su loši u svom poslu, ili nemaju znanja o tome kako da naprave zdrav i bezbedan proizvod“, objašnjava Tisa Čaušević, doktorka veterinarske medicine i specijalista za oblast bezbednosti hrane i EU integracije
Jedan od velikih izazova predstavlja i borba sa klasičnom svinjskom kugom, koju Srbija polako dobija. Međutim, potrebno je prestati sa vakcinacijom i osigurati da se ova bolest svinja (koja nije zarazna za ljude) ne javlja, kako bismo mogli da izvozimo meso i prerađevine od svinjskog mesa u EU, a kasnije postanemo i sastavni deo tog velikog tržišta.
“EU uzima dobrobit životinja koje se gaje zarad proizvodnje hrane veoma ozbiljno. Ovo je oblast o kojoj se kod nas možda ne razmišlja još uvek dovoljno, ali je izuzetno važna ne samo sa civilizacijskog aspekta, već i sa ekonomskog. Dokazano je da su proizvodi koje dobijamo od životinja koje nisu pod stresom boljeg kvaliteta i samim tim zdravije i za nas. Uslovi u kojima je dozvoljeno držati životinje – na primer kavezi za koke nosilje ili boksovi u kojima se drži telad su vrlo precizno definisani u EU i tu nema mnogo prostora za odstupanje. Srbija će morati da prihvati sva pravila vezana za dobrobit životinja, jedino je pitanje da li će uspeti da dobije neki prelazni period za prilagođavanje nakon pristupanja EU. Veći kavezi za koke nosilje, humaniji uslovi za držanje prasića, držanje teladi u grupama, umesto izdvajanje, su neke od izmena koje ćemo morati da prihvatimo“, pojašnjava Tisa Čaušević i nastavlja.
“Sve što se od hrane proizvodi za sopstvenu upotrebu, dogovornost je isključivo onog ko je proizvodi. Drugim rečima, ako pravite kobasice u svom domaćinstvu i ne prodajete ih već ih samo koristite za svoju porodicu, niste obavezni da se držite posebnih pravila za bezbednost hrane.
Međutim, ukoliko iznosite na tržište proizvode koje ste napravili, čak i ako su u pitanju manje količine, morate da zadovoljite određene osnovne uslove vezane za higijenu i dobru proizvođačku praksu. To znači na primer, da ćete ukoliko u vašem domaćinstvu pravite sir i kajmak morati za registrujete vašu proizvodnju koja ne mora da bude preterano savremena, ali mora da zadovolji osnovne uslove, čistoću, pranje ruku, pločice, odvojeno držanje životinja od mesta gde se hrana prerađuje i slično (zahtevi su kod nas već propisani pravilnikom za tzv. male proizvođače). Ovo se ne razlikuje previše od dobre prakse koju su naše bake koristile u pripremi domaćih proizvoda koji se iznosi na prodaju. Samo je malo jasnije definisano, ko, šta, kako, a sve zarad bezbednog proizvoda.
Kada je u pitanju klanje životinja u samom domaćinstvu, tu su pravila prilično jasna. Dozvoljeno je klanje manjih životinja, kao što je živina i zečevi, dok za veće životinje važe nešto drugačija pravila kako bi se osigurala bezbedna hrana, ali i dobrobit životinja pri klanju (omamljivanje i slično)“, zaključuje Tisa Čaušević.
Comments are closed.