Istina o ljubavi i smrti Admire i Boška

Ni 22 godine nakon tragične pogibije Admire Ismić i Boška Brkića, na mostu Vrbanja, životna i ljubavna priča “sarajevskih Romea i Julije” ne prestaje da intrigira.

Radmila Brkić, Boškova majka, od 1992. godine živi u selu Đunis. Jasno se seća kako je njen mlađi sin zavoleo lepu Admiru.

Upoznali su se u prvoj godini Gimnazije, u razredu. Ona je rođena 13. maja, on 11. avgusta 1968. godine. Počeli su da se zabavljaju za Novu godinu te godine kada su pošli u prvi razred. Da su zajedno saznala sam slučajno. Razrednica me je pozvala jer je Boško izostao iz škole. U hodniku sam srela ženu koja mi kaže “Mene je zvala zbog ćerke”. Bila je to Admirina majka Nera. Njih dvoje su pobegli iz škole i otišli u kino”,  priseća se Radmila.

Boško i Admira su počeli da se zabavljaju u prvom razredu Gimnazije FOTO: porodični album
Boško i Admira su počeli da se zabavljaju u prvom razredu Gimnazije FOTO: porodični album

Admira i Boško su devet godina bili zajedno. Sarajevo nije mali grad, ali su za njihovu ljubav znali svi i niko ih nije osuđivao iako su bili različitih nacionalnosti.

U školi bi bili do jedan sat. Dođu kući, ručaju i u tri su već vani. Ljudi kada sretnu jednog od njih uvek pitaju gde je ono drugo. Jedne godine sam bila na Zlatiboru i kada sam se vratila, zatekla sam je u stanu. Bila je jako dobro dete. Mnogo sam je volela”, priča Radmila.

Admira je studirala hemiju, Boško turizam. Planove o zajedničkoj budućnosti prekinuo je rat.

Jedne večeri, mislim da je bio 15. mart 1992. godine, stariji sin Branislav dođe iz grada i kaže „Samo vi spavajte, rat će!“. Mislila sam da priča gluposti. Ujutro mi je rekao „Ja idem za Kruševac“. Predlagala i Bošku da pođe sa bratom, ali je on odbio. Rat je počeo 4. aprila. Ja sam iz Sarajeva izašla 21. avgusta. Boško me je isterao. Poslednji put smo se videli u dvorištu njenih roditelja. Rekla sam joj „Admira, čuvaj mi Boška!“, brišući suze priseća se mučnih ratnih dana Radmila.

Septembra 1992. godine Admira se preselila kod Boška, u stan u centru grada. Iscrpljeni stalnim granatiranjem, strahom od snajpera i kriminalaca koji su noći vršili racije sve češće su razmišljali da odu iz Sarajeva.

Boško i Admira na letovanju na Hvaru FOTO: porodični album
Boško i Admira na letovanju na Hvaru FOTO: porodični album

Boško je imao plan da se na Grbavicu, koju su kontrolisale srpske strane, prebaci u jednom od humanitarnih paketa koji su cirkulisali između srpske i muslimanske teritorije. Potom je dogovoren izlazak iz opkoljenog grada preko hrvatske teritorije, ali je i to propalo.

Ni dan danas ne znam zašto su odlučili da izađu iz Sarajeva. Boško je imao dosta prijatelja Muslimana i niko ga nije dirao. Valjda im je bilo dosta pucnjave i granatiranja. Prelazak na srpsku teritoriju dogovorili su sa dvojicom drugara, iz Sarajeva i sa Grbavice. Baba je molila “Admira nemoj da ideš! Srbi će te silovati, ubiti!” ali je ona bila odlučna. “On je ostao zbog mene u Sarajevu i ja moram da idem”. Poneli su sa sobom prstenje koje im je moj muž doneo iz Indije, nakit…Sve to je nestalo noć nakon što su ubijeni”, govori Radmila.

Od izlaska iz Sarajeva, avgusta 1992. godine, pa sve do 18. maja 1993. godine, kada su ubijeni, Radmila nije imala nikakvih informacija u Bošku i Admiri.

Saznala sam iste večeri. Komšija me je pozvao „Rado, neko te zove na telefon“. Zvao je Banetov školski drug iz Sarajeva. Predstavi se i tražio Baneta. Meni nije hteo da kaže ništa. Čula sam Baneta kako pita „Je li ono najgore?“. Kako je došao do broja u Đunisu nije mi jasno.”

Boško i Admira na letovanju na Hvaru FOTO: porodični album
Radmil Brkić, Boškova majka FOTO: porodični album

Beživotna tela dvoje mladih ležala su na Vrbanja mostu sedam dana dok su Muslimani i Srbi optuživali jedni druge da ne mogu da ih izvuku, jer oni drugi pucaju.

Admirin otac je išao kod UN da ih moli da sklone tela, ali su oni odbili tvrdeći da nemaju neprobojni transporter. Sahranjeni su 26. maja na Grbavici. Francuski novinar koji je stajao pored mene je ridao, nije znao kako se zove. Rekao mi je „Ja vam se divim kako se držite“. Od šoka nisam mogla da reagujem. Stajala sam tamo kao kip, nisam mogla da verujem da se to dešava. U jednom trenutku pop je rekao „Nju neću da spominjem, jer nije krštena!“, a ja sam mu odbrusila. „Onda ne moraš ni njega. Niko te nije ni zvao!“. Tri godine kasnije tela su im prebačena u Sarajevo. Pristala sam na to. Ne bih dozvolila da ih rastave, jer bi to bio još jedan zločin.”

Priča o tragičnoj sudbini sarajevskih Romea i Julije dospela je u javnost zahvaljujući američkom novinaru Kurtu Šorku i izazvala veliku pažnju svetske javnosti. Radmila kaže da su kroz njenu kuću prodefilovale stotine novinarskih ekipa. Ono što i danas muče je pitanje “Ko je pucao na Admiru i Boška?”.

Edin Gareplija je na suđenju Karadžiću u Hagu svedočio da su ih ubile paravojne jedinice “Ševe”. Admirin otac je jednoj TV ekipi izjavio da zna ko je pucao i odakle, ali da ubice više nisu žive. Navodno policija u Sarajevu ima sve podatke ko ih je ubio, ali neće da kažu. Zašto bi Srbi pucali kada su išli ka njima?”, glasno razmišlja Radmila.

Radmila je pre četiri godine doživela moždani udar. Mesecima se oporavljala, vežbala sa fizioterpeutom i uspela je da se oporavi mada se kreće uz pomoć štapa. U kontaktu je sa porodicom Ismić.

Nedavno sam im čestitala Bajram. Fini su to ljudi, ali je i njihov život, kao i naš poremećen. Da je sve bilo normalno danas bi bili oženjeni, imali decu. Još uvek ne mogu da shvatim šta se to desilo. Narod nije hteo rat. Živjeli smo lepo i nismo vodili računa ko je koje vjere i nacionalnosti. Neke veće sile su sve ovo zakuvale.”

Možda vam se dopadne i Više od ovog autora

Ostavite odgovor

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.

five − four =