IZAZOVI OBRAZOVANJA U MALIM SEOSKIM ŠKOLAMA: Učitelj za dva đaka!

U malim selima oko Velikog Šiljegovca, deca i nastavnici suočavaju se sa jedinstvenim izazovima: dok u učionicama ponekad sa samo dvoje ili troje učenika, obrazovanje na selu još uvek živi, svaki dan je borba za prilagođavanje nastave uslovima i potrebama koji nisu tipični za većinu škola.

Osnovna škola “Velizar Stanković Korčagin”, sa sedištem u Velikom Šiljegovcu, ima oko 650 učenika sa izdvojenim odeljenjima u Kaoniku, Ribaru, Belasici, Boljevcu, Grevcima, Đunisu, Zebici, Rosici i Sušici. Do pre dve godine škola je radila i u selima Veliko Krušince i Zubovac, ali su zatvorene zbog nedostatka dece.

Najmanji broj dece je u školama koje su samo za učenike od prvog do četvrtog razreda, kao što su Rosica, Đunis, Boljevac, Belasica,… Ovaj problem je nastao uglavnom zbog odlaska mladih sa sela u gradove zbog posla, ali i zbog toga što pojedini roditelji ne žele da njihova deca budu sama u učionici ili da nemaju veliki broj drugara pa svoju decu voze u veća sela kao što je Ribare, Veliki Šiljegovac ili Kaonik.

Škola kao mesto okupljanja zajednice

U razgovoru sa meštanima Zubovca i Velikog Krušinca, mestima gde više ne odzvanja zvuk školskog zvona, saznali smo da je zatvaranje škola posledica odlaska mladih iz sela. Međutim, kako ističu meštani, zatvaranje škola samo potvrđuje strahove – nakon njihovog zatvaranja, mladi više neće imati razloga da ostanu na selu i osnuju porodicu. Obrad Basailović iz Zubovca smatra da škola nije samo obrazovna institucija, već da predstavlja mnogo više.

“To je srce našeg sela, mesto gde se sve okuplja, gde deca ne samo da uče, već i odgajaju u duhu zajednice. Kada se škola zatvori, mi kao meštani gubimo mnogo više od  jednog obrazovnog objekta. Gubimo priliku da naši najmlađi ostanu ovde, u našem selu, da ne moraju da idu daleko da bi imali pristup obrazovanju. Kada škola ne postoji, ono što ostaje su prazne zgrade, a sa njima i osećaj napuštenosti. Sa druge strane bilo je perioda kada je školu pohađao samo jedan učenik što se izuzetno negativno odrazilo na socijalizaciju tog deteta. Prosto ne vidim rešenje u ovakvim situacijama”, ističe Obrad.

Prema podacima Elaborata o osnovnim školama Školske uprave u Kruševcu OŠ “Velizar Stanković Korčagin” bi ove godine trebala da u prvi razred, u matičnu školu i sva izdvojena odeljenja, upiše ukupno 32 đaka!

Mnogi roditelji u manjim mestima vide značajan broj prednosti kada je u pitanju obrazovanje njihove dece. Veselinka Pavlović, koja ima dvoje dece koja pohađaju školu u Boljevcu, deli svoje iskustvo o tome šta je dobro a šta nedostaje u ovakvim školama. Za nju, kao i za mnoge druge roditelje, blizina škole igra ključnu ulogu.

Sa samo četvoro učenika u celoj školi, od kojih su dvoje njena deca, Lena koja pohađa četvrti razred i Petar koji je tek počeo prvi razred, dete je uvek okruženo pažnjom i ljubavlju. Veselinka ističe da se deca u ovom okruženju poznaju od malih nogu, pa su druženje i međusobna podrška jako prisutni.

“Deca se lepo slažu, rastu zajedno, a učitelj ima više vremena da se posveti svakom detetu individualno. To je velika prednost, jer svako od njih ima svoje potrebe i probleme”, kaže Veselinka.

“Bubnjara” greje decu i učitelja

Međutim, i pored svih ovih prednosti, život u manjoj sredini, kao što je Boljevac, ima i brojne izazove, posebno u pogledu infrastrukture i opreme.

“Škola nije opremljena kao gradske škole. Nemamo računar, nema ni tehnički ispravne vode za piće, deca moraju da nose vodu i užinu sa sobom”, napominje Veselinka.

Pored ovoga, kao i mnoge druge škole u manjim mestima, ovaj seoski objekat nema savremeni sistem grejanja.

“Jedna stara peć, koja ima više od 50 godina, nije baš idealna za zimu, ali mi roditelji i učitelji se snalazimo”, dodaje ona.

Veselinka napominje da su deca u velikoj meri ograničena kada je u pitanju slobodno vreme.

„Na žalost, ne mogu da odlaze na treninge ili privatne časove jer su previše mali da bi putovali sami. To je jedan od velikih nedostataka života u selu.“

Veselinka vidi mogućnost za poboljšanje.

“Mala renoviranja bi mnogo značila. Zidovi imaju par pukotina, možda da se okreče, a i novija peć bi sigurno poboljšala uslove”.

Uprkos tim nedostacima, Lenina i Petrova mama je zadovoljna kvalitetom obrazovanja.

“Učitelj se trudi da deca nauče sve što je potrebno i završe školu sa dobrim znanjem, ali i kao dobri ljudi”, ističe na kraju.

Smanjena mogućnost za vanškolske aktivnosti

Jelena Nikolić Jevtić, Mašina mama iz sela Rosica, ističe prednosti školovanja u malim sredinama, poput zdravije životne sredine.

„Zdrav vazduh, tišina i minimalni saobraćaj čine da je ovde sigurno i mirno“, kaže Jelena. Ipak, ona naglašava i mane, naročito u vezi sa socijalizacijom i nedostatkom vanškolskih aktivnosti.

„Obzirom na to da škola ima manji broj učenika, učitelj može da se posveti svakom detetu, ali dinamika nastave je ipak manja“, objašnjava ona.

Jelena takođe ukazuje na ozbiljan problem u vezi sa infrastrukturom.

„U selu nemamo mogućnosti za vanškolske aktivnosti. Ako Maša želi da trenira neki sport, moramo da idemo do Kruševca, što iziskuje vreme i novac. Pored toga, nemamo ni javni prevoz, pa sve to pada na nas“, kaže ona.

 Jelena kritikuje nejednake uslove za školovanje dece sa sela i iz urbanih sredina.

„Kvalitet školovanja u našoj opštini nije ni izbliza kao u Beogradu. Oni imaju besplatne udžbenike, prevoz i mnogo drugih pogodnosti koje mi ovde nemamo“, zaključuje Jelena, naglašavajući da bi volela da nadležni objasne po čemu su beogradska deca u prednosti.

Katarina Jovanović, Maihilova mama, takođe iz sela Rosica, ističe da u manjim odeljenjima nastavnici mogu da se posvete svakom učeniku.

„U odeljenjima sa malim brojem učenika nastavnik ima mogućnost da dobro upozna svoje đake i prati njihov rad. Deca su bez straha uključena u razgovor, jer su nastavnik i učenici međusobno bliži, a manje odeljenje funkcioniše kao porodica“, kaže Katarina.

Ipak, ona dodaje da je jedna od mana takvog sistema nedostatak takmičarskog duha i grupnog rada, što nije moguće u manjim odeljenjima.

Odbojka za Mašu i drugara

Što se tiče socijalizacije, Katarina veruje da se deca danas ne ponašaju asocijalno, jer imaju prilike da vreme van škole provode u igraonicama, na treninzima i drugim društvenim aktivnostima.

„Deca su socijalizovana jer imaju mogućnosti za druženje sa drugom decom, kao i za razne aktivnosti“, dodaje ona.

Jedna od promena koju Katarina predlaže je ukidanje kombinovane nastave, jer nastavnik nije u mogućnosti da se potpuno posveti svakom učeniku.

„Nastavnik nije u mogućnosti da svakom detetu posveti onoliko pažnje koliko je potrebno“, objašnjava ona.

Takođe, smatra da bi trebalo vratiti stari sistem nastave, sa udžbenicima koji su isti za sve učenike i škole u našoj zemlji.

Maša, učenica iz škole u Rosici, kaže: „U školi mi je lepo. Najviše volim da se igram sa Mihailom. Nas je samo dvoje, pa ponekad bude dosadno, ali možemo da igramo društvene igre, metu ili odbojku.“

Maša, kao mlađa u odeljenju, deli iskustva koja pokazuju kako život u malim školama može biti divan, ali i izazovan kada nema mnogo dece s kojima može da se igra.

Seoska deca, kao i ona u velikim gradovima, zaslužuju iste šanse i podršku od države. Iako škole u malim sredinama imaju svoje specifičnosti, roditelji i nastavnici su tu da obezbede stabilno obrazovanje koje će deci pružiti osnovu za budućnost. Ali, ne možemo a da ne upitamo – Kada će vlast shvatiti da je svako dete važno, bez obzira gde živi? Podrška u oblasti infrastrukture, obrazovanja i socijalizacije mora biti jednaka za svu decu, bilo da su u Beogradu ili u nekom od najudaljenijih sela. I samo kada budemo jednako brinuli o svim učenicima, bez razlike, moguće je očekivati da će naše škole zaista biti mesta za sve, a ne samo za one koji imaju sreće da žive bliže velikim centrima.