Mladi danas često čuju kritike da su lenji, da se samo žale i da nemaju volje da nešto postignu. Međutim, mnogi od njih tvrde da to nije istina – nisu lenji, samo su umorni. Umorni od škole, fakulteta, pritisaka društva i svega što dolazi sa životom.
Razgovarali smo sa jednim budućim studentom iz Paraćina, koji završava srednju školu i sprema se za fakultet. Njegova priča je tipična priča mladog, ambicioznog čoveka iz manjeg mesta.
Iako će tek biti suočen sa prijemnim ispitom, pritisak zbog upisa je već tu.
„Počelo je kao nešto što bih voleo da radim, ali sada se osećam kao da samo jurim od spremanja za prijemni do razmišljanja o novom gradu, okolini. Niko te ne priprema na to koliko je teško održati ravnotežu između školskih obaveza, socijalnog života i mentalnog zdravlja“, priznaje naš sagovornik.
Iako je fakultet još uvek pred njim, ovaj budući student već sada oseća teret koji donosi odluka da se nastavi sa obrazovanjem, a sa njim i stres zbog pritisaka koje fakultetski život nosi. Za njega, fakultet je još jedan korak u neprestanoj trci – ispiti, rokovi, očekivanja,nova okolina.
Preselenje u novi grad takođe predstavlja ogroman korak. Za buduće studente koji planiraju da upišu fakultet u većem gradu a dolaze iz manje sredine prilagođavanje na nove okolnosti može biti veliki izazov.
„Nikada nisam živeo u većem gradu, a sada će mi život u novom okruženju biti potpuno drugačiji. Iako je uzbuđenje prisutno, imam i mnogo strahova. Novi ljudi, nova sredina, sve je to nepoznato,“ priznaje on.
Preseljenje u novi grad često znači napustiti sve što je poznato, a to može biti i uzbudljivo i zastrašujuće u isto vreme. Osim što se moraš prilagoditi na studije i nove obaveze, moraš da naučiš i kako da se snađeš u nepoznatom prostoru, u kojem je sve novo – od prevoza do supermarketa. Iako novi grad nosi mnogo uzbuđenja – nove mogućnosti, ljudi, mesta – izazovi nisu mali. Dobar deo mladih koji se sele iz manjih gradova suočava se s tim da ne zna gde da ide za osnovne stvari, kao što su administrativne obaveze ili šta da jede.
„Na kraju, sve to postaje deo svakodnevnog života. Naučiš da se nosiš sa nesigurnostima i da se oslanjaš na svoje sposobnosti da pronađeš izlaz iz novih situacija,“
Preselenje u novi grad nije samo fizička promena – to je i prilagođavanje na potpuno novi životni stil, koji zahteva mnogo snalažljivosti, fleksibilnosti i spremnosti na neuspehe koji će doći.
Aktuelni protesti koji se događaju širom Srbije, mladi ljude kao što je naš sagovornik duboko pogađaju.
„Gledam proteste i ponekad imam osećaj da sve to pokazuje koliko su ljudi frustrirani. I to je OK, jer živimo u društvu u kojem se osećamo kao da nam se ne sluša. Možda sam premlad da bih baš mogao da donesem velike promene, ali svakako mi nije svejedno“, objašnjava.
Za njega, protesti nisu samo politički skupovi. Oni su i simbol nezadovoljstva ljudi, a posebno mladih koji žele promene u društvu. Mnogi mladi ljudi osećaju da nisu deo odlučujuće promene, ali duboko veruju da promene moraju doći, da se mora čuti njihov glas. Njegova škola je više od mesec dana u blokadi, nemaju časove. Nije sigurno kako i kada će završiti srednju školu.
I kao da svi ovi problemi nisu dovoljni, mladi ljudi često moraju da se suočavaju i sa kritikama starijih. Mnogi im zameraju da su lenji, da nisu vredni kao prethodne generacije.
„Da, često čujem tu priču: “Niste spremni da radite kao što smo mi radili”. I naravno, to dolazi od starijih, koji ne shvataju da se svet drastično promenio. Da, mi možda ne radimo u fabrikama, možda nemamo iste fizičke poslove, ali naša borba je psihička – i to je, po mom mišljenju, mnogo teže“, kaže budući student.
Umesto da rade u fabrikama, mladi se bore sa stresom, pritiscima, visokim očekivanjima i nesigurnošću, a sve to često prelazi granicu fizičkog i mentalnog zdravlja. Pritisci zbog toga što se moraš stalno dokazivati, prilagođavati se novim uslovima i visokim standardima, mogu biti iscrpljujući, i to ne samo fizički, već i psihološki.
Na kraju se nameću pitanja “Kakva nas budućnost očekuje? Da li ima nade za mlade?”
„Ne znam. Ponekad se pitam da li ću uopšte imati priliku da se opustim. Da li će ovo društvo ikada da shvati da mladima treba više prostora za greške da bismo rasli i učili? Ali, sa druge strane, verujem da ćemo promeniti stvari. Možda ne danas, možda ne sutra, ali promena mora da dođe!”
