Razbijanja stigme o mentalnom zdravlju i problemima koje imaju mladi izuzetno je važno a najbolji način za to je podela iskustava.
Mlada Kruševljanka N.M. je želela da podeli svoja iskustva sa aktuelnom problematikom mentalnog zdravlja, odnosa sa školom i roditeljima.
Zašto misliš da nam je mentalno zdravlje važno?
O mentalnom zdravlju se sada više i glasnije govori nego što je bio slučaj ranijih godina. Ljudi sada to ozbiljnije shvataju, zato što su krenuli da razumeju učestalost te problematike. Međutim, i dalje nisam sigurna da li se dovoljno priča o samom mentalnom zdravlju, jer da je tako, stigma bi bila potpuno razbijena, a ovako i dalje postoji.
Mislim da mediji i uzori mladih ne daju prave primere za očuvanje mentalnog zdravlja. Smatram da je pristup ljudi koji nas uče o mentalnom zdravlju pogrešan. Zašto? Zato što mi znamo šta su mentalne bolesti, ali ne znamo kako da izgradimo preventivnost i da ublažimo posledice postojanja istih.
Depresija i anksioznost zauzimaju neko centralno mesto kada govorimo o mentalnim bolestima. Anksioznost je posebno zastupljena kod mladih ljudi, pogotovo mislim na grupaciju koja je i dalje maloletna i koja možda još nije dostigla taj neki nivo zrelosti.
Da li si se u toku odrastanja susrela sa nasiljem?
Da, u školi je bilo verbalnog i seksualnog maltretiranja. To je ogroman problem kojim se škole, po mom mišljenju i iskustvu, ne bave dovoljno. Devojčice se u tom periodu dosta fizički razvijaju, međutim umno ne shvataju svoj položaj u tim okvirima. Pošto je situacija sa dečacima takva kakva jeste i bivaju opčinjeni pornografskim i drugim sadržajem koji promoviše seks na nezdrav način, oni se ne ustručavaju da nazivaju drugarice iz odeljenja svakakvim imenima i da ih omalovažavaju u fizičkom smislu.
Svi smo svesni činjenice da u periodu kada smo u osnovnoj školi divljaju hormoni, ali mislim da je potreban određen nivo edukacije i kontrole među tom decom. Ipak, posle svega, meni je najlepši osećaj kad zapravo možeš da posle par godina sedneš za isti sto sa tim ljudima i razgovaraš o tome, jer tako se grade odnosi.
Kako je došlo do rešavanja nasilja u tvom slučaju?
Kod mene je situacija bila takva da ja zapravo nisam ta koja je prijavila nasilje, već su to učinile moje drugarice. Potrebno je zauzeti se za sebe ili za prijatelja i pomoći u prijavljivanju problema. Stvar je u tome što u osnovnim školama ima najviše nasilja, a o tome se tamo najmanje i priča.
To je potrebno promeniti u korenu sistema. Decu treba naučiti kako da se ophode prema ljudima još u nižim razredima. Takva vrsta edukacije bi definitivno smanjila nivo nasilja.
Da li si osetila neku promenu kod sebe u poslednjem periodu?
Jedan od kritičnijih perioda bio je u toku prethodne godine. Postala sam svesna nekih stvari, zakačila me je i adolescentna kriza i svedok sam nekog “kasnog paljenja”. Mislim da bih mnogo toga promenila da sam pre imala znanje i iskustvo koje imam sada.
Nekada sam bila jako slobodna, mogu se izraziti i neumereno slobodna. Međutim, to se vremenom promenilo. Imala sam jednu situaciju gde sam nakon svađe sa dekom otišla u park u kom nisam imala najbolji osećaj orijentacije. Ispred mene se pojavio jedan dečko koji se spremao da počne ili nastavi sa treningom i mogla sam tada da ga pitam za pomoć ili savet, da li idem u pravom pravcu ili kako da izađem. Međutim, desilo se to da sam se jako uplašila i prosto nisam smogla snage da mu bilo šta kažem, već sam samo izbegavala kontakt očima i prošla sam pored njega. Osetila sam strah, brinula sam se o tome šta će ko da misli ili da kaže o meni. To me je satiralo iznutra i nisam mogla da se borim protiv toga.
Postojali su i neki tračevi o meni koje su delili meni nekad bliski ljudi. To je jedan od razloga zašto sam takva kakva jesam. Međutim, ja sam bila i “pripremljena” na to, jer sam svakodnevno od majke i sestre slušala te izjave koje su u meni budile paranoju i anksioznost.
Kakvi su tvoji porodični odnosi?
Neprijatni komentari stizali su i sa očeve strane, ali najčešće je moja majka bila tu da saseče sve moje lepe misli u korenu. Moj odnos sa majkom nije kritičan, ali nije ni savršen. Smatram da će taj odnos ostati takav do kraja života.
Jedna od većih stavki koja je napravila disbalans u odnosu između mene i porodice je definitivno pušenje. Oni to smatraju glavnim uzročnikom za sve negativne stvari koje mi se dešavaju. Sama sam želela da probam cigare i sad sam upala u toliku zavisnost da se ne mogu fizički odvojiti od cigara. Isprva, majka nije imala jaku reakciju kada sam joj rekla da pušim, ali vremenom je izražavala nezadovoljstvo koje se gradacijski povećavalo. Otac nije besneo na mene, ali se on više svađao i provocirao sa mnom oko toga.
Opijanje je nešto što sam sama izbacila iz svog života, a nešto na šta me je društvo navelo kad sam imala oko 14 do 15 godina. Sama sam uvidela štetnost alkohola, jer sam se mučila i psihički i fizički i to je bilo katastrofalno po moje zdravlje. Prvi put sam alkohol probala sa svojim roditeljima, ali oni nikad nisu želeli da od ćerke naprave alkoholičara. Imala sam duboke razgovore sa njima na tu temu i došli smo do zaključka da mi za zabavu to nije neophodno.
Nevezano za te dve ružne navike, imam sjajan odnos sa ocem, a majka je više povezana sa mnom i želi da mi “poboljša” život umesto mene. Mada, kada je moja majka u pitanju, naš odnos je takav i zbog naših hormona, jer smo u tom aspektu u potpunoj suprotnosti.
Na mene je takođe uticalo i to što sam najstarija u porodici. Posle svih ovih godina sam i dalje svojoj porodici “ona glavna”, jer sam rano preuzela ulogu starije sestre. Odgovornost za svoju porodicu koju sam morala da steknem vremenom mi je predstavljala jedan od većih problema. Problem najstarijeg deteta je to što sam ujedno i uzor svojoj braći i sestri. Pokušavam da korigujem sve loše navike koje utiču na njih, jer neke stvari ipak ne priliče njihovim godinama.
Zašto se toliko trudiš da budeš među najboljim učenicima?
U šestom razredu sam naučila da učim. Mene su moji roditelji naterali i pomogli mi da, zapravo, shvatim važnost učenja. Kada sam razumela koliko je to zapravo bitno, sama sam sebi postavila cilj i nema školske godine u kojoj nisam imala 5.0 prosek.
Sama sebi postavljam presiju i sve sebi postavljam kao obavezu. Pod to ne spadaju samo školske, već i životne aktivnosti. Meni su moji roditelji više puta rekli da to nije dobro, ali ja tako jedino umem.
Bila sam nesnalažljiva kao dete, bilo mi je potrebno da me neko pogura i to je moja majka i uradila. Mene nikada ništa specifično nije interesovalo, ali da nije bilo nje, sigurno sada ne bih bila okrenuta ka umetnosti. Zažalila sam samo zato što nisam nastavila da se bavim umetnošću kao u početku srednje škole. Sreća je što sa svojim prosekom mogu da se bavim bilo čime i što na fakultetima postoje sekcije na kojima mogu odvojiti određeno vreme da se posvetim i umestnosti.
Imaš li neki savet za svoje vršnjake kojima je potrebna pomoć?
Ako imate neki problem obavezno se obratite odraslima. Nemojte da Vas je sramota ako vam ikada zatreba neka pomoć. Imajte veru u sebe i strpljenje za svoje greške. Sve će doći na svoje mesto i život ide nekim svojim tokom. Ne brinite se oko banalnih stvari, jer će sve proći.
FOTO: Rawpixel
Comments are closed.