Svi mi koji volimo da se dodatno informišemo, koristimo Internet kao sredstvo najbržeg informisanja. Tragamo za raznim odgovorima, a neki od njih tiču se i našeg zdravlja.
Ponekad iz radoznalosti, ali često i iz straha, pretražujemo značenje nekih bezazlenih simptoma i kao odgovor dobijemo da smo životno ugroženi. Od obične glavobolje, beznačajnog bola, saznaćemo da patimo od neizlečive bolesti. Elektronska riznica nudi nam objašnjenja, daje dijagnoze, ali i načine lečenja. Neprovereni sajtovi, brojne prevare, ali i dizanje panike prava je slika Interneta.
Naša anonimna sagovornica (18) dobro je upoznata sa ovom temom. Kao mlada, perspektivna i odgovorna članica društva podeliće sa nama svoja iskustva, ali i važnu poruku drugim, starijim generacijama:
– Internet u nekim slučajevima može biti pouzdan, ali se to ne odnosi na stopostotno traženje rezultata. Ne mora sve što pročitamo da bude tačno. Ako nas boli glava i pretražimo šta znači bol u glavi i simptome koje imamo, možemo naići na informaciju da imamo najteži oblik raka. Čak iako precizno navodimo u pretraživaču i na pravi način koristimo Internet, niko ne može da nam garantuje da je to što pročitamo istina. To nije pravo mesto za traženje pomoći, niti možemo saznati nešto previše korisno. Možemo pronaći sajtove na kojima su ispovesti i videti iskustva drugih ljudi i u komentarima pronaći potencijalna rešenja drugih korisnika. Međutim, to ne mora da znači da se naš problem zasigurno podudara sa tuđim i da smo došli do rešenja – napominje ona.
Jednodimenzionalna slika – problem društva i današnjih medija.
– Mislim da većina ljudi previše veruje svemu što vidi, posmatra jednodimenzionalnu sliku koja njima odgovara, zato što ljudi biraju medije na osnovu toga da li zastupaju neka njihova uverenja. Pojedinac se slaže sa nekom medijskom kućom, samo zato što propagiraju neka njegova uverenja i pričaju ono što njima odgovara. Povodom ovog slučaja, koji se desio početkom maja meseca, možemo videti razne izjave, izveštaje i stvari koje nisu povezane sa realnošću i koje su preuveličane. Jedan dečak je, naime, gledao američki film, posle koga je dobio inspiraciju i počinio zlo. To je perspektiva i problem te jedne starije osobe koja je pisala tekst. Horor i akcioni filmovi su uvek prisutni i imaju gledanost mlade publike. Film ne može promeniti stopostotno osobu i izazvati taj ekstremitet. Na društvenim mrežama, takođe, postoje mnogobrojni filteri za slikanje, kako bi neko izgledao više “kul”, opasnije i atraktivnije. Ako neko upotrebi crni filter, ili sa lobanjama, ne znači da je on masovni ubica. Mislim da te paralele koje mediji prave nemaju veze i mislim da treba sagledati širu sliku i utvrditi zašto je učinjen taj zločin – smatra naša anonimna sagovornica
Bez interneta ne možemo da funkcionišemo. On nas leči, edukuje, pomaže u rešavanju svakodnevnih problema
– Na nekim Internet portalima postoje magazini, uglavnom ženski, gde postoje nasumični tekstovi kao što su: sezonska depresija, kako uočiti meteoropatu, kako prepoznati kad vas partner vara itd. To pišu “stručnjaci” koji su daleko od stručnjaka i koji pišu radi klikova i pregleda. Verujem da sve to spada u jednodimenzionalnu sliku, kao što sam već spomenula. Čitalac bira koje mu se stanovište najviše sviđa i na osnovu toga bira koji će portal pratiti, čitati… Moramo gledati iz više perspektiva, ali da ostanemo dostojni sebi.
– Čovek traži pomoć, hoće da sazna šta se dešava sa njim, ali niko sebi ne može da traži dijagnozu na Internetu. Dijagnozu daju ljudi koji su stručni, koji su završili medicinu, psihologiju i slično. Neko ko je stručan iz te oblasti može zaključiti da li neko ima problema sa anksioznošću, depresijom ili nekim drugim bolestima. Postoje jasni pokazatelji da osoba ima neki poremećaj. Npr. kada preskače obroke, izgladnjuje se, tada i sama osoba može biti svesna da ima neki problem, kao što je poremećaj ishrane, ali to ne može sama lečiti. Ukoliko se osoba ne oseća zdravo, to treba da proveri kod lekara, a ne na Internetu. Ljudi koji su opsednuti time da istražuju svoje poteškoće, probleme, često postanu hipohondri.
Postali smo i lenji. Živimo u brzom vremenu. Navikli smo na dostave, poručivanja, sve nam je dostupno na jedan klik. Drugi rade sve umesto nas. Kada imaju i najmanji problem, ljudi često pretražuju tutoriale “kako zameniti sijalicu”, “ispeći palačinke”, takvi obično misle da se Googlu mogu obratiti za sve probleme. Međutim, tehnologija i Internet nikad ne mogu zameniti čoveka u potpunosti.
U školi je bila žrtva nasilja, pokušala je da izvrši samoubistvo, ali sad ide redovno na psihoterapije.
– Ja sam bila žrtva vršnjačkog nasilja u osnovnoj školi i to je trajalo godinama. Osećala sam da imam neki problem, ali nisam znala kako da verbalizujem to što mi se dešava. Jednostavno, nastavila sam dalje i pokušala da se uklopim u sredinu. Ubrzo sam shvatila da to što radim nije dobro i da to “utapanje” u nijansu sive nije bilo unikatno i dobro. Tek sam u srednjoj školi shvatila koliko sam pogrešila. Odmah sam krenula da istražujem i upoznajem sebe. To su te godina u kojima težimo da pronađemo sebe, strepimo od budućnosti. Bila sam lakomislena. Probala sam da se ubijem, nekoliko puta, međutim odustajala sam, jer sam znala da će to proći u nekom trenutku. Sada posećujem psihoterapije i takve misli mi više ne padaju na pamet.
– Saveti koje nam upućuju stalno: da treba da izlazimo, trčimo po nekoliko sati dnevno, smejati 20 minuta i slično, kako bismo bili srećni, apsolutno su nepotrebni. Ja smatram da svako nalazi mir i sreću na svoj način, koji je unikatan i da jednostavno nije moguće da se verbalizuj taj problem koji postoji. Ne postoji recept za sreću. Ja sam svoju sreću pronašla u gitari, knjigama, istraživanjima, psihologiji itd. Imala sam teško detinjstvo i oduvek mislim da svi mi posedujemo neko unutrašnje dete, koje možemo da usrećimo na nama svojstven način. Treba da osluškujemo sebe, da na taj način spoznamo to šta nam prija, šta volimo i u čemu ćemo uživati. Svako ima svoj put sreće – za kraj poručuje naša sagovornica
Comments are closed.