MILIJA VUKOVIĆ BEZ DLAKE NA JEZIKU: „Ne pamtim da je Gašić došao na neku predstavu u pozorištu!“

Milija Vuković je legenda Kruševačkog pozorišta i srpskog glumišta. U karijeri dugoj skoro pet decenija odigrao je 146 uloga, od toga 30 na srpskom nivou, dobio više od 40 nagrada…

Igrao je mnogo značajnih dramskih uloga, kaže, a onda je došao Mitar iz „Selo gori…“  i „poništio“ sve prethodno. Doneo mu je širu popularnost i prepoznatljivost. Kako mu je Svetlana Bojković jednom rekla: „Možeš da igraš šta hoćeš, ali ako te nema na prvom programu RTS subotom uveče – ti ne postojiš“!!!

Koliko ste zadovoljni stanjem kulture u Kruševcu, da preciziram, pozorištu? Koliko se razlikuje u odnosu na vreme kad ste vi bili aktivan učesnik?

Pitanje je u redu, ali ne znam koliko će odgovor biti u redu. To je kuća koju sam ja, na neki način, stvarao. Sve što budem rekao može zvučati kao ogovaranje trenutnog stanja. Kao „nekoga nema, pa sve propada“. Može se bez svakoga, svako je zamenjiv, koliko toliko, ali, u  kulturi uopšte, a naročito u pozorištu, ne može se bez para. To je najveći problem sadašnjeg stanja u pozorištu. Oni su dovijaju, ali je to sve malo da bi se napravili veliki projekti kao u vreme Nebojše Bradića, Jelene Ivanović, pa i prvih 10 godina Nedića.

Bilo je para, oni koji su bili na vlasti tada su vodili računa o tom mezimčetu grada. Pozorište je napravio Velja Mihajlović 1991. godine. Odvojio je toliko para da zamalo nije bilo pobune u „14.oktobru“. „Kako se toliko para daje za „cirkusante“, a oni imaju male plate“.

Sreo sam ga nedavno, rekao mi je da mu je žao što nije scenu bioskopa adaptirao za neke velike predstave i opere.

I Azdejković je vodio računa, bio na svakoj premijeri, za razliku od bivšeg gradonačelnika, sadašnjeg šefa BIA, za koga ne pamtim da je došao ni na jednu predstavu!

U vreme Bradića pravile su se velike predstave. Na klasici se vaspitava publika, ne može na vodvilju!

 

Da li je problem to što treba više ulaganja ili je isplativije da se rade komercijalne predstave sa trenutnim kadrovima?

 

Opravdano su Jelena Ivanović i Nebojša Bradić mogli da biraju i dovodili su glumce koje reditelj poželi. Đuza, Ciga Jerinić, Gorica Popović. Oni podignu gledanost i publika se na taj način vraća. Od ovih sada zaposlenih u Kruševačkom pozorištu niko nije poznati glumac. Ali kada gostuje, recimo, neko popularan, lep, onda devojke naročito dolaze (smeh).

Bilo je para, jer oni nisu jeftini, ali su mogli da plate, Milenu Dravić, recimo. Jelena (Ivanović) je imala ogromne pare koje su joj prošle kroz ruke. Nosila je, recimo, 500 maraka Mileni Dravić, ali je „Ćelava pevačica“ pobrala sve nagrade. „Prokleta avlija“, takođe, „Svinjski otac“. U toj predstavi Seka Sablić je prvi put pristala da igra van Beograda. Zbog interesa, honorara, a ne zato što voli Kruševac.

 

Vi ste studirali na FDU u jakoj klasi. Šta mislite o tome što su u stalnom angažmanu u Kruševačkom pozorištu glumci koji nemaju završenu akademiju?

 

Postoji jedna prava – FDU, državna. Dobre škole imaju i Novi Sad i Cetinje. Za ostalo tačno znam kako se ulazi tamo. Ja sam radio u Prištini, bio asistent reditelju koji je vodio klasu. To je nekvalitetna nastava, pa sam izašao iz toga. To su vaćaroške institucije… Kad se dođe u praksu  tu je problem. Vidi se razlika. Mladi ljudi padaju u depresiju. Kad ga zakači neko kao Kokan to je „kidanje“ mesa!

 

Pomenuli ste Kokana Mladenovića. Da li mislite da je, otkad su njegove predstave skinute sa repertoara, pozorište izgubilo kvalitet?

 

Ti si pitala i dala odgovor! Kokan je genijalac, kosmos! Pozorište ne može da promeni svet. „Dr“ nije napisao Kokan, nego Nušić pre 100 godina. Kokan je samo aktuelizovao na postojeće stanje. 6000 doktoranata ima u Srbiji. Nigde se ne pominje Toma. To se nije dopalo Laletu Pavloviću, učinilo mu se da asocira na Tomu Nikolića. U vreme Tita nijedna predstava nije skinuta.

Bojali su se za svoje pozicije, status. ‘Ajde što su skinuli tu predstavu, ali zašto „Dundo Maroje“? Kokan je skup, ali izvanredan reditelj. Izgubili su podršku tim potezom u celoj Srbiji!

 

Šta, po vašem mišljenju, u sadašnjem repertoaru Kruševačkog pozorišta vredi?

 

Ne mogu da dajem sud, jer nemam nerava da gledam. Vlada Jevtović je govorio da treba razlikovati privatno i prirodno. Mnogi pokušavaju privatno da se ponašaju na sceni. Ne pamtim kada su pozvani na festival!

Kažu „Sala pozorišta puna“.  Kako puna?! Karte se dele! Jednom su za predstavu, neću da je imenujem, prodali 6 karata! U Beogradu je drugačije. U Narodnom pozorištu, JDP sve je puno. Ovde ljudi nemaju šta da vide.

To se lako čuje. „Dunda“, recimo, nisu morali da reklamiraju. Sada sve nešto mlako, uloge u pokušaju. Svi su „najbolji“, nema kolektivne igre. Palanačka sujeta, to ubija pozorište. Kada su Đuzu doveli nisam imao sujetu. Borio sam se da budem blizu njega. Neki  ljubomorni su rekli „Šta će nam ovi iz Beograda?“. Tu se vidi koliko mi ustvari nismo dobri! 

 

Sasvim lično?

 

Teže je igrati epizodu. Glavnu ulogu kad igraš imaš sat i po predstave da se izvučeš, a ovo uđeš na 10 minuta i nema popravke. Zamalo mi  je izmakla Sterijina nagrada u „Derviš i smrt“. Rekli su „Neee,  Milija se ne čuje“. A derviši ne povisuju ton, izgovaraju filozofske misli. Brata Meše Selimovića su ubili partizani. Tako je napisao „Derviš i smrt“.

 

Da li ima protekcije, da reditelji uzimaju iste glumce?

 

Kako da ne! Interesne grupe. Ako nisi u krugu Bjelogrlića, Šotre ništa! Ali, to je dosadno. Isti glumci se vrte… Prva žena Zdravka Šotre je bila lepotica. Kada je video Slobodu Mićalović ona ga je podsetila na nju i dao joj je ulogu u „Zoni Zamfirovoj“… Neki idu na nameštene kastinge,  jer su glavne uloge podeljene u startu. Reditelj i pisac već imaju namenjenu glavnu ulogu. Recimo Voja Brajović je odbio Nemanjiće, takodje Berček i Lauš!

Vaša klasa na akademiji je bila jedna od „najjačih“, posebno „muška linija“?