Sa Mladenom Jovanovićem, direktorom Nacionalne koalicije za decentralizaciju,
razgovarali smo o tome šta je potrebno promeniti u sadašnjoj političkoj praksi u Srbiji kako bi postali demokratsko društvo po meri građana a ne političara.
Nacionalna koalicija za decentralizaciju je nastala kao odgovor civilnog društva u Srbiji na problem centralizacije države na svim poljima koja je prisutna još od poslednje decenije prošlog veka.
Nacionalna koalicija za decentralizaciju angažuje veliki broj aktivista i eksperata koji su počev od 2006. godine identifikovali zakone, propise, političke i ekonomske prakse države koje direktno doprinose centralizaciji i povećanju regionalnih razlika u Srbiji. Od formalne registracije 2010. godine, Nacionalnu koaliciju za decentralizaciju čini 15 organizacija koje dolaze iz 11 gradova, među kojima su i Edukativni centar Kruševac i Udruženje građana za podršku evropskim integracijama ”Evrokontakt” iz Kruševca.
Nacionalna koalicija za decentralizaciju je posvećena temama i problemima koji su od strane svih članica i uključenih građana prepoznate kao prioritetne: decentralizacija i ravnomeran regionalni razvoj Srbije, decentralizovano jačanje kapaciteta organizacija građanskog društva, izborna reforma i proces EU integracija, kao i drugim temama koje su u vezi sa prioritetnim.
Stiče se utisak da su građani Srbije umorni od politike i i da izbegavaju svaku vrstu političkog angažmana. Šta je potrebno da bi se pokrenuli, posebno na lokalnom nivou?
Pitanje je da li su ljudi umorni od politike ili jednostavno ne vide smisla i rešenje u politici u Srbiji? Politički život Srbije često izgleda kao loš vic, loše režirana komedija u kojoj ništa nema smisla. Politički život na lokalu je dodatno obesmišljen načinom na koji biramo odbornike i na koji se biraju gradonačelnici i predsednici opština.
Lokalne vladajuće koalicije su deo sporazuma partija iz Beograda, deo sporazuma “nedodirljivih” političara koji se nisu promenili još od 90-ih, kako u vlasti tako i u opoziciji. Lokalni političari su samo službenici svojih partija, retko osetljivi na realne potrebe zajednica, a izuzetno posvećeni svojim partijskim šefovima. Na sve to treba dodati i očajno stanje lokalnih budžeta koji prihoduju svega oko 9% onoga što građani tog lokala izdvoje za poreze i doprinose, takse, carine, PDV… Sve ostalo ide za Beograd. Koliko je realno očekivati da Srbija ima lokalni politički život kada su politička i ekonomska moć centralizovani, koncentrisani u Beogradu? Na kraju, lokalni politički život se svodi na partijska i rođačka zapošljavanja od para svih građana.
U Skupštini Srbije danas sede poslanici koji su prvenstveno reprezenti svoji stranaka ali ne i građana. Da li bi promena izbornog sistema nešto promenila na tom planu? Koji izborni sistem bi najbolje pristajao građanima Srbije?
Promena izbornog sistema je najhitnija promena na srpskoj poliitčkoj sceni. Kroz personalizaciju izbora poslanika, građani bi konačno postali birači. Trenutno smo mi samo glasačko telo, a nismo birači.
Srpski politički život se mora promeniti iz korena. Potrebno je izmestiti političku moć, oduzeti je političkim partijama i preneti na institucije i građane. To je jedino moguće ako krenemo od parlamenta. U parlamentu treba da sede predstavnici lokalnih zajednica, ljudi koji žive i dele koru hleba sa svojim sugrađanima, ljudima iz cele Srbije. Trenutno u parlamentu više od polovine opština nema niti jednog predstavnika!?
Potrebno je povećati broj izbornih jedinica i obezbediti da građanin bira čoveka iz svog kraja za poslanika, čoveka do kojeg lako može da dođe, da podeli svoj problem, čoveka koji će da sasluša dobar predlog. Personalizovani izborni sistem bi promenio i partije jer bi morale da vode računa da na lokalu pronalaze kvalitetne ljude, ljude kojima građani veruju, koji su kompetentni.
Personalizacija ne mora nužno da znači većinski izborni sistem. Rešenja ima puno i u okviru proporcionalnog sistema. I skoro svaki je bolji od ovog koji imamo. Sa postojećim izbornim sistemom, partije biraju samo najposlušnije. A poslušnost i znanje retko kada idu zajedno.
Srbija se suočava sa rapidnim opadanjem broja stanovnika. Pojedine opštine su pale ispod 10.000 stanovnika a zbog slabih potencijala otežano funkcionišu. Da li je vreme da se uradi novi sistem uređenja lokalnih samouprava? Da li bi prelazak na slovenački i hrvatski model, sa malim opštinama od nekoliko hiljada stanovnika, približio vlast i građane?
Broj opština i nije toliko važan koliko je važna promena fiskalne politike. Potrebno je obezbediti dve stvari: povećanje lokalnih budžeta i obezbeđivanje izvornih prihoda lokalnim samoupravama. Trenutno, na 10 dinara koje građani daju državi kroz razne poreze i davanja, manje od 1 dinar ostaje lokalnoj samoupravi!
Taj broj mora da se približi evropskom proseku koji iznosi oko 32% (tj. na 10 dinara 3.2 ide na lokal ili na regionalni nivo). Najrazvijenije demokratije izdvajaju čak 45-50% svih javnih prihoda za lokalne vlasti. To je standard demokratije, jer čovek živi i ostvaruje svoje potrebe najviše na nivou svoje lokalne zajednice. Tu, u lokalu, put ima rupu, tu je čovek bolestan, tu dete treba da ide u školu.
Fiskalna politika Srbije je motor pražnjenja teritorije, a koncentracija političke i ekonomske moći u Beogradu je gorivo tog motora.
Džini koeficijent ukazuje da je Srbija zemlja sa najvećim socijalnim razlikama u celoj Evropi i trend nam je negativan. Država Srbija se ovim problemom nije ozbiljno bavila još od 80ih godina prošlog veka. I zbog toga će do 2041. godine cela Srbija da se smanji na svega 5.5 miliona stanovnika, a Srbija izvan Beograda će izgubiti najveći broj ljudi.
Poslednjih 30 godina, od dolaska Slobodana Miloševića na vlast, svedoci smo procesa centralizacije vlasti i sredstava u Srbiji. Svaka vlast je tom procesu centralizacije i “beogradizacije” dala svoj doprinos. U kojim oblastima je sada stanje najlošije zbog preterane centralizacije? Gde bi najpre trebalo “popustitit stege” da bi građanima bilo bolje?
Ideja da Srbi vole lidere je osnov centralizacije. To uverenje daje moć, daje pravo da pojedinci u Beogradu, iz različitih partija i u različitim periodima, kada dođu na vlast, pokušavaju sve da stave pod svoju kontrolu. Istina je drugačija. Neobrazovanom narodu je potreban vođa. Neobrazovani ljudi nemaju dovoljno samopouzdanja, dovoljno znanja da osete da mogu da upravljaju svojim životima i da ih čine boljim.
Neobrazovani narod je taj koji čeka da država, partija, vođa, reši njihove probleme. Ideja da u Srbiji se mora voditi liderska politika nije pitanje mentaliteta. To je pitanje obrazovanja.
Glavni resurs za opstanak lokalnih zajednica u Srbiji već postoji. To su prirodni, kulturni i ljudski resursi koji postoje u lokalu. Svi su izuzetno visoko centralizovani. Lokalne samouprave ne mogu pristupiti Kopaoniku, Staroj planini, rekama, najvrednijim objektima, kulturnoj baštini od izuzetnog značaja, šumama… Republika bi trebalo da zadrži nadzor, ali je potrebno prepustiti lokalu da sve ove resurse stavi u pogon svog razvoja.
Comments are closed.