MLADI I AKTIVIZAM: Zašto  je mladima (ne)važan  aktivizam?              

Većina mladih smatra da je aktivizam koristan i da daje rezultate ali imaju različita objašnjenja zašto se više mladih ne angažuje u različitim društveno korisnim aktivnostima.

Uverenje da na mladima svet ostaje važilo je oduvek. Često nismo ni svesni kakav je taj svet koji buduće generacije treba da naslede. Srećom, neki mladi ljudi spremni su za promene. Tome upravo služi omladinski aktivizam, glavni štit i obeležje mladih. Sve više tinejdžera se distancira i postaje društveno neaktivno, najčešće zbog nedostatka vremena. Ono što je zajedničko za većinu, prema podacima CINK-a, je da svoj položaj ocenjuju kao loš, a kao najveći problem vide nezaposlenost. Međutim, razloga je bezbroj.

Da se čuje glas mladih!

„Mladi se bave aktivizmom jer im je potrebno da deluju u određenoj grupi ili zajednici,  da na taj način šire svoje vidike i da budu od pomoći. Imam mnogo prijatelja koji se bave raznim vrstama volontiranja na temu aktivizma, kako da se mladi pokrenu, o lošem uticaju alkohola i psihoaktivnih supstanci i slično. Postoji i druga grupa mladih, koja je neupućena u aktivizam, upravo zbog neinformisanosti. Kao rešenje vidim organizovanje radionica, veću uključenost institucija koje se bave mladima, pojačana edukacija i poseta školama, promotivni materijali i slično“, smatra dvadesetogodišnja I.J.

Ona kaže da na fakultetu ima izborni predmet koji se zove “Omladinski aktivizam”.

„Planiram da izaberem upravo taj predmet. Želim da kroz taj predmet vidim na koje sve načine mladi mogu da se aktiviraju, da proučim naučnu literaturu. Imaćemo i praksu gde ćemo se uključivati u neprofitne organizacije i udruženja koja se bave angažovanjem mladih“.  

„Smatram da se glas mladih ne čuje, upravo zbog toga što niko ne pita mlade ni za šta. Imam utisak da smo na nekakvoj margini i da se veća prednost daje starijim ljudima. Uvek su u fokusu penzioneri, bar ja imam takav utisak kada čitam vesti. Stalno penzioneri i samo penzioneri, a mladih nema nigde. Niko se ne bavi njima, njihovim egzistencijalnim krizama, gorućim temama koje su njima važne, pogotovo u njihovom uzrastu adolescencije. Potpuno su zanemareni i to treba da promenimo“, za kraj poručuje I. J.

Može li aktivizam da promeni društvo?

Naša druga sagovornica L. P. trenutno je studentkinja koja se usavršava u inostrastvu. Sebe, kako kaže, ne vidi u Srbiji:

„Ja sam studentkinja i bavim se onim što volim. Dobila sam priliku da odem u inostranstvo radi usavršavanja veština i unapređivanja. Smatram da je situacija u našoj zemlji jako loša i to već godinama, to ne može preko noći da se promeni. Tu nikakav vid aktivizma ne pomaže. Trenutno ne vidim sebe u našem društvu. Otišla sam u drugu državu kako bih pomogla sebi i drugima u budućnosti, a prenstveno svojoj zemlji ako se ikada vratim. Smatram da je život u inostranstvu bolja opcija, prvenstveno zbog sigurnosti, standarda, većih primanja, bolje uređenog društva, sistema koji bolje funkcionišu i slično. Sve navedene stavke daju veću sigurnost ljudima. Došla sam negde gde se rad i znanje poprilično cene, što kod nas nije slučaj. Život se ovde ne zasniva samo na tome da li ćeš preko veze dobiti posao i da li si član neke partije“, zaključuje L.P.

Sve popularniji internet aktivizam

Devetnaestogodišnja G.A. smatra da je trenutno najpopularniji  vid aktivizma onaj preko TikToka, Instagrama, Fejsbuka, X ( nekadašnji Tviter) i ostalih socijalnih mreža.

„Smatram da lepo vaspitana osoba zna na koji način treba da koristi sredstva izražavanja koja su mu dostupna. Samo takva osoba može da postavlja svoja uverenja, stavove, jer zna da poštuje druge. Na društvenim mrežama čovek može uvek da pronađe grupu istomišljenika i sama njihova moć je neverovatna. Internet je zaslužan za širenje aktivističkog duha i društvene svesti. Razne peticije koje kruže internetom daju zadivljujuće rezulate. Za samo dvadeset i četiri časa peticiju potpiše i po nekoliko hiljada ljudi. To sad ide mnogo lakše nego u davna vremena a razvoj tehnologije je to omogućio. Korisnici socijalnih mreža često sve sagledavaju kritički i to dele na svoje profile. Tu se javlja često sukob mišljenja, ali može biti i međusobna podrška. Svakako, najviše ima mladih na tim socijalnim mrežama i koliko mogu da primetim svi su društveno aktivni“, smatra G.A.

Odlaganje mature – primer aktivizma u školama

D.K. (18) se priseća projekta državne mature, koja je trebala da zahvati sadašnje maturante, ali je do daljnjeg odložena. Tvrdi da je ovo bio primer kako izgleda kada se mladi iz Srbije ujedine i  kako izgleda njihova borba za prava:

„Prošle godine suočili smo se sa problem državne mature koja se odnosila na srednjoškolce i to je bio veliki udarac za našu generaciju. Srednju školu smo upisali u teškim uslovima, tokom pandemije korona virusa. Prvu godinu smo pratili onlajn, u drugoj smo se delili po grupama. Tek u trećoj godini, kada smo se oporavili od tog šoka, od države smo dobili “šamar”. Od nas se očekivalo da znamo više nego što nam je pruženo i zbog toga je došlo do pobune. To je taj novi projekat državne mature. Međutim, mi srednjoškolci smo se odmah pobunili. Inicijativu je preuzeo Luka Babić, srednjoškolac iz Beograda, on je osnovao neformalnu grupu koja se zove ,, I mi se pitamo”. Ta organizacija bavila se problemima generacije budućih maturanata, te se sam sastav grupe proširio na više gradova. Zajedničkim snagama smo predali potpise Ministarstvu prosvete, organizovali peticiju, koja je bila maksimalno ispraćena. Postojali su koordinatori iz više gradova a ja sam bila zadužena za Kruševac. Naš poduhvat je bio uspešan, ali važno je reći da su i druge okolnosti doprinele. Državna matura nije bila jasno definisana i sistematična i njeno uvođenje bilo je nemoguće. Nadležni su to shvatili, pa je doneta odluka išla u našu korist“, objašnjava D. K.

Nedostatak vremena najčešći razlog zašto mladi nisu aktivni

„Nekada, u srednjoj školi, bavila sam se aktivizmom. Čak sam držala i predavanje na tu temu, koje je bilo veoma posećeno. Sada se ne bavim aktivizmom. Obaveze koje postoje na fakultetu, s obzirom da sam matematičar, nisu mi dopustile da se i dalje bavim tim aktivnostima. Imala sam malo slobodnog vremena, koje sam uglavnom koristila za hobije, a ne za društvene aktivnosti. Na fakultetu sam imala predavanja tokom celog dana, zatim vežbe, bila sam stalno sa ljudima i jedva sam čekala da se odmorim. Moj fakultet, Prirodno-matematički, nije usko povezan sa aktivizmom. Drugi fakulteti, kao što je FPN, treba više da se zalažu za aktivizam mladih i da budu više posvećeni tome, kao i da imaju više medijske pažnje“, smatra B.A.