Od 60 – 80 žena, koliko godišnje prijavi nasilje i zatraži podršku od Udruženje žena Peščanik putem SOS telefona, najmanje trećina živi na selu. Reč je o ženama iz celog Rasinskog okruga, svih starosnih dobi, zanimanja, bračnog i / ili partnerskog statusa.
“Istraživanje, koje je UŽ Peščanik u saradnji sa Mrežom žene protiv nasilja, Region centralne Srbije sprovelo 2018. godine među 160 žena na selu, putem upitnika i organizovanjem fokus grupa u Podunavskom, Šumadijskom i Rasinskom okrugu, pokazalo je da žene na selu, kao i pripadnice drugih socijalno marginalizovanih i ranjivih grupa, naprimer Romkinje, žene sa invaliditetom često ne prepoznaju nasilje koje im se dešava, ređe ga prijavljuju nego žene u urbanim sredinama i manje su informisane o zakonskoj regulativi i mogućnostima zaštite. Pokazalo se, inače, i da su nasilnici najčešće muževi, da je osim psihološkog, najzastupljeniji vid nasilja fizičko nasilje, a da 67 posto ispitanica, koje su izjavile da su preživele nasilje, to nikome nije prijavilo”, ističe Snežana Jakovljević, predsednica UŽ Peščanik.
Iako žene na selu (i muškarci) više ne žive kao pre 50 ili 100 godina, rodne predrasude o ženskim i muškim ulogama još uvek tvrdoglavo opstaju, pa ne retko u razgovoru sa seoskim ženama možemo čuti da su u svojim porodicama i okruženju često slušale kako “ponekad nešto mora i da se pretrpi i istrpi”, da je “ljubomora dokaz ljubavi”, a da jedan šamar “nije ništa strašno”.
“Iskustva rada ženskih grupa, uključujući i UŽ Peščanik sa ženama na selu, govore da su one i, dalje, generalno manje vidljive, kako u društvu uopšte tako i u svojim zajednicama, imaju ograničenu mogućnost zapošljavanja, druženja, lečenja i ekonomskog osamostaljivanja. U Alternativnom izveštaju CEDOW Komiteta o položaju seoskih žena u Srbiji navodi se da samo trećina žena na selu, koje nisu ostvarile pravo na penziju, ima penzijsko i invalidsko osiguranje i da su žene na selu najčešće zdravstveno osigurane preko supruga (53,9%), a u veoma malom broju lično, kao registrovane poljoprivrednice (9,1%)“, dodaje Snežana Jakovljević.
Na pitanje šta je to što im je potrebno, mnoge žene na selu odgovaraju tako što na prvo mesto stavljaju potrebe dece, muževa, roditelja, a ne svoje. Većina ne zna za postojanje SOS telefona i nema informacije o radu institucija u sistema zaštite od nasilja u porodici.
Dana Jovanović, SOS konsultantkinja, koja je vodila niz radionica sa ženama sa sela, kaže:
“Na radionice dođu bojažljivo, teško se otvoraju i pričaju, a na kraju odu nasmejane i zadovoljne. Zaključujem da su im druženja sa nama i naši odlasci kod njih jako važni, da im je važno da se okupe, da se makar ta dva sata druže, da čuju jedna drugu i dobiju informacije.”
Pandemija korona virusa je dodatno otežala život ženama sa iskustvom nasilja u porodici, posebno u malim gradskim i seoskim sredinama, čineći ih ranjivijim i povećavajući rizik od nasilja, jer su u izolaciji bile zajedno sa nasilnikom. Institucije su uvele rad od kuće ili online rad i zbog toga mnogim ženama bile nedostupne. SOS telefon UŽ Peščanik je tokom vanrednog stanja zabeležio nešto manji broj poziva nego inače, što ne znači da je nasilje smanjeno već da žene iz napred navedenih razloga nisu imale mogućnost da zatraže podršku.
“Uprkos opšte poznatoj činjenici da krize različito utiču na muške i ženske živote, lokalne vlade, prema našem saznanju, nisu konsultovale ženske grupe prilikom razmatranja, donošenja i sprovođenja mera zaštite od obe pandemije, virusa i nasilja prema ženama niti su uvele posebne zaštitne mere za žene sa iskustvom nasilja ili bilo koju drugi ranjivu kategoriju stanovništva. Šta više, postoji ozbiljan nedostatak zvaničnih podataka i informacija o nasilju prema ženama tokom vanrednog stanja. Ili kako to jedna od aktivistkinja nekom prilikom reče: „Situacija sa ženama koje trpe nasilje je u vreme vanrednog stanja bila prava misterija.“
Usvajanjem Istanbulske konvencije o sprečavanju i suzbijanju nasilja prema ženama, država Srbija obavezala se da će zaštititi sve žrtve nasilja u porodici, bez izuzetka, što znači da žrtve nasilja ne smeju biti diskriminisane u obezbeđivanju prava na zaštitu “ni po kojem osnovu”[1]. Vreme je da država to stvarno počne da radi, mnogo posvećenije i prilježnije nego do sada. Da ispita i evidentira potrebe žena. Da vodi statistku o nasilju prema ženama koja će omogućiti uvid u učestalost, zastupljenost i forme nasilja, da uspostavi i vodi statistiku o femicidu, da uključi ženske grupe u donošenje mera i izradu individulanih planova zaštite za žrtve, da uvede obrazovanje za rodnu ravnopravnost i protiv naisilja, da redovno i jasno šalje poruke javnosti da je nasilje prema ženama zloičin i da će nasilnici, bez izuzetka odgovarati”, naglašava Snežana Jakovljević.
Udruženje žena Peščanik realizovalo je tokom proteklih 5 godina najmanje 50 radionica o diskriminaciji i nasilju prema ženama, za najmanje 500 žena, koje žive na seoskom području u Rasinskom okrugu, naprimer, u selima Čitluk, Bela voda, Trebotin, Žabare, Pakašnica, Cerova, Krvavica, Jasika, Globoder, Razbojna, Blaževo, Brzeće, Vlajkovci, Bošnjane, Pojate, Stalać, Ploče, Boturići i brojnim drugim naseljima. Cilj radionica je osnaživanje žena na selu, kao i drugih ranjivih žena za prepoznavanje i prijavu nasilja u porodici. Indikativan je odgovor žene na jednoj od radionica na pitanje šta je ženi potrebno da izađe iz nasilja: „Makar jedan ar zemlje.“
SOS telefon UŽ Peščanik za psihosocijalnu, informativnu i pravnu podršku ženama sa iskustvom nasilja radi svakog radnog dana od 12 do 18 časova i subotom od 11 do 15 časova.
Broj za pozive je 066 006 606
[1] Naprimer: pol, rasa, boja kože, nacionalnost i društveno poreklo i status, invaliditet, migrantski i / ili izbeglički status – Istanbulska konvcencija, Član 4 Osnovna prava, jednakost i nediskriminacija.
Comments are closed.