Тамара Радовановић, новинарка портала Јужне вести, једног од ретких независних медија на југу Србије, говори о константним притисцима с којима се она и њени колеге сусрећу.
Јужне вести прате токове новца, корупцију и криминал у пет округа на југу земље и извештавају о темама које други медији занемарују.
„Изложени смо притисцима стално, као медиј и појединачно. Највећи примери су да смо се нашли на листи медија који се наводно финансирају за ‘Српски Мајдан’, што је, према наводима једне руске обавештајне службе, директно таргетирање нас који радимо ту“, прича Радовановић.
Она описује напад који је доживела маја ове године на скупу у Нишу, као и претње кроз друштвене мреже и на кућном прагу.
„И све је то уследило након текста о могућим злоупотребама при градској лицитацији за некретнине. Имала сам и физички напад, а ту је и ситуација када је кум мушкарца, који је био актер истраге, долазио код мојих родитеља да ми каже да се клоним приче.“
Независни новинари као мета и без заштите
Радовановић истиче да медијске куће као што је Ниш ТВ редовно објављују детаље из приватног живота новинара и прете им како ће и даље објављивати, такође, повезују их без доказа са опозицијом. Поред тога, Јужне вести су тужене због фотографија и редовно трпе притиске и институционалне нападе:
„Пореска инспекција је долазила свакодневно, вршила темељне контроле, покушавајући да пронађе грешке и недостатке који би били кажњиви.“
Тамара описује и блокаде у раду: представници власти често не дају изјаве, не одговарају на захтеве за приступ информацијама или продужавају рокове на апсурдан начин.
„Бивша градоначелница нам је блокирала бројеве, актуелни директор Дома здравља и његова помоћница исто, па практично немамо другу страну текста јер нам је ускраћена.“
Значајна подршка грађана
Претње новинарима и новинаркама нису само вербалне.
„На протестима смо морали да се држимо у групи јер нас полиција није штитила. Када сам физички нападнута 17. маја, било је десетине полицајаца, али нико није реаговао. Нападач је практично наређивао полицији, а они су мене превели на другу страну улице и нису предузели ништа према њему.“
Иако институције не пружају заштиту, подршка јавности постоји.
„Студенти су, након напада, организовали протест испред наше редакције. Људи нам шаљу поруке подршке и бројеве телефона, да можемо да се јавимо у било које време. То заиста значи, али проблем је што се много ствари догађа стално, и једна ситуација потискује другу.“
На крају, Радовановић закључује да би промена у Србији захтевала системске реформе:
„Говорити само о заштити новинара је апсурдно. Морала би да се промени читава ланчана структура, много области, да бисмо заиста могли да радимо без страха.“
Comments are closed.