Svedočili smo pre nekoliko dana, kada su u samo 24 časa ubijene dve žene, jedna sa detetom u Bajinoj bašti i druga u Nišu, desetom i jedanaestom femicidu u Srbiji.
Taj podatak znamo zahvaljujući medijima i ženskim nevladinim organizacijama. Država, uprkos zahtevima specijalne izveštačice UN za nasilje prema ženama i ženskih grupa u Srbiji, ne vodi zvaničnu statistiku o femicidu.
Povodom najnovih slučajeva femicida, ministar unutrašnjih poslova, Ivica Dačić je, između ostalog izjavio:
„Bilo bi dobro da se značajnija pažnja posveti upravo žrtvama nasilja, odnosno kako da se one ponašaju u određenoj situaciji, da ne dođe do ovako tragičnih posledica.“, čime je odgovornost za femicid prebacio na žrtve nasilja.
Još je kazao da „kada se ovako nešto desi policija uvek radi na tome da se ispita da li je bilo nekih propusta u postupanjima određenih službi, bilo da je reč o policiji, sudovima, tužilaštvima…“
Da li možemo da verujemo ministru resora čiji zaposleni iz dana u dan hapse, prebijaju i privode građanke i građanke na protestima širom Srbije, na kojima se traži upravo ono što Srbiji manjka – vladavina prava? Koliko poverenje imamo u sudstvo i tužilaštvo, kada postoji sumnja da izvestan broj zaposlenih u njima, pritvor određuje a već uhapšene oslobađa ne po zakonu i pravdi nego na osnovu političkih kriterijuma? Ko će verovati predsedniku države, koji je nedavno pomilovao „junake“ koji su bejzbol palicama slomili vilicu studentkinji?
Žene sigurno ne.
Kakve veze imaju žene, studentski protesti, policija, femicid i Rezolucija 1325?
Smatra se da (nekažnjeno) nasilje u društvu rađa nasilje u porodici i obrnuto. Iako se razlikuju po obimu i mestu dešavanja, oba oblika nasilja ostavljaju posledice po pojedince i društvo u celini. Deca koja odrastaju u nasilnom okruženju imaju veći rizik da i sami postanu nasilnici ili žrtve nasilja u budućnosti. Nasilje u društvu može uticati na atmosferu u porodici, čineći je manje sigurnom i stabilnom. Rizik od nasilja po ženu i decu veći je ukoliko je njen partner povratnik sa ratišta. I ukoliko on poseduje ili ima pristup vatrenom oružju. U Albaniji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji, Srbiji i na Kosovu, prema procenama Small Arms Survey iz 2018., ima više od 6 miliona komada oružja – u proseku 30 komada na 100 stanovnika. Skoro 90 odsto oružja je u rukama građana što je iznad svetskog proseka, koji iznosi oko 75 odsto. Procena je da samo u Srbiji ima preko 1,5 miliona ilegalnog i 1,1 legalnog oružja. Nagomilane količine ilegalnog oružja u rukama civila nedvosmisleno predstavljaju jedan od ozbiljnih bezbednosnih problema za komšiluk, državu, region i Evropu.
I svakako, možda i najveći, za žene.
U martu 2025, u jeku studentskih i građanskih protesta, a povodom napada automobilima na učesnike i posebno učesnice protesta, pitali smo (se) na ovom istom portalu, Kruševacpress, gde je sigurno mesto za žene ili šta se desilo sa UN Rezolucijom 1325, poznatom kao „Žene, mir, bezbednost“. Ni mesec dana nakon toga, u prvoj polovini aprila, Plan za implementaciju Rezolucije je iznenada osvanuo na sajtu Ministarstva odbrane u obliku jednog, po našem sudu, dokumenta sumnjivog kvaliteta, koji će važiti do 2027. Mada, i da je dokumenat dobar možda ne bi mnogo toga bilo drugačije.
Treći Nacionalni akcioni plan (NAP) Srbije za sprovođenje Rezolucije UN 1325 (https://www.mod.gov.rs/multimedia/dodaci/nap_2025_2027_1745589659.pdf) usvojen je 5 godina nakon isteka prethodnog planskog dokumenta (2017-2020), za koji je Poverenica za ravnopravnost u izveštaju navela da je bio „preambiciozan“, odnosno da za njegovu realizaciju nije bilo dovoljno „institucionalnih kapaciteta“, pre svega na nivou lokalnih zajednica. Politički savet za praćenje sprovođenja Plana dao je sličnu ocenu, ukazujući da je nedostajala veza između nacionalnih i lokalnih aktera, kao i „horizontalna saradnja“ između lokalnih samouprava.
Priprema sva 3 plana za sprovođenje Rezolucije 1325 u Srbiji bila je u nadležnosti Ministarstva odbrane. To ukazuje da država ne pušta lako bezbednost iz svojih ruku, odnosno institucija sile: policije, vojske, bezbednosnih agencija. O konceptu ljudske bezbednosti u čijem je fokusu političko, ekonomsko, socijalno i lično blagostanje pojedinca/ pojedinke država ne zna mnogo. Ili ne želi da zna.
Osim predstavnika više ministarstava, Bezbednosno-informativne agencije (?!) i Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost (koje, uzgred, nije aktivno; na primer, poslednja vest na web-sajtu tela objavljena je decembra 2022.), radnu grupu za izradu NAP-a činili su predstavnici 3 nevladine organizacije: Centra za nestalu i zlostavljanu decu, Centra za istraživanje javnih politika i Udruženja za studije i istraživanja Novi Sad. Zbog negativnog iskustva tokom izrade prvog i drugog plana, kada njihovi predlozi nisu uzeti u obzir, one, koje su možda i najpozvanije da govore o bezbednosti žena -ženske grupe – uglavnom se nisu prijavljivale za učešće u izradi Plana. Međutim, grupa organizacija koje čine neformalnu Mrežu 1325, među kojima je i Udruženje žena Peščanik, učestvovala je u izradi preporuka za treći NAP. Većina njihovih preporuka nije uvažena.
U uvodnom delu, Plan se, između ostalog, poziva na Akcioni plan EU Žene, mir, bezbednost, ističući potrebu promocije rodne ravnopravnosti i potrebu za ravnopravnim učešćem žena i muškaraca u sprečavanju i rešavanju sukoba i doprinosu postkonfliktnom oporavku zajednice. Naglasak je, kako je navedeno u Planu i na „bezbednosnim izazovima u širem smislu“, na primer: regionalni i lokalni sukobi, etnički i verski ekstremizam, terorizam, organizovani kriminal, širenje oružja za masovno uništenje, ilegalne migracije, hibridne pretnje, sajber pretnje, ograničena dostupnost prirodnih resursa…, kao i klimatske promene i degradacija prirodne sredine.
Opšti cilj Plana je poboljšanje bezbednosti žena u društvu kroz integrisanu primenu Rezolucije 1325 u Republici Srbiji, u 4 oblasti: Institucionalna tela i akteri u sprovođenju NAP-a, Prevencija, Učešće i Zaštita i oporavak. Razlika u odnosu na prethodni plan je što su zaštita i oporavak jedna oblast.
U Planu se ne vidi koliko sredstava je predviđeno za sprovođenje mera i aktivnosti, već se navodi da će finansijska sredstva biti „predviđena za sve budžetske korisnike koji učestvuju u sprovođenju NAP-a, u skladu sa Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2025. („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 92/23 i 79/24). Sredstva za sprovođenje NAP-a za 2026. i 2027. biće planirana u okviru ograničenja koje je Ministarstvo finansija odredilo za budžetske korisnike – nosioce aktivnosti i partnere.“
U Planu nema reči o anti-rodnom/im pokretu/ima u smislu pretnji koje oni predstavljaju po bezbednost žena, ali i demokratiju i ljudska prava uopšte, kao ni o bezbednosti braniteljki ljudskih prava. Ženske grupe, odnosno organizacije civilnog društva (OCD) uopšte, pominju se kao partneri u sprovođenju aktivnosti u oblasti 4 – Zaštita i oporavak, posebno u vezi sa merom 4.3. – Unapređenje odgovora lokalne zajednice na bezbednost žena i devojčica u vanrednim situacijama. Uloga OCD prema Planu obuhvata aktivnosti na prepoznavanju potreba i prioriteta žena u vanrednim situacijama, na podizanju svesti o važnosti uključivanja OCD u prepoznavanju posebnih rizika po bezbednost žena i devojčica u vanrednim situacijama i učešće u radu lokalnih štabova za vanredne situacije. Delimično, OCD su planirane kao partnerke u aktivnostima u oblasti prevencije, edukacije žena i devojčica o pitanjima ranjivosti na internetu i obuka o bezbednosnim pitanjima. Kada je reč o učešću žena u dijalogu Beograda i Prištine u prethodnom NAP-u, u oblasti 2 – Prevencija, planirana je aktivnost 2.4: Uključivanje rodne perspektive i većeg broja žena u informisanje i dijalog između Beograda i Prištine. Akademska zajednica, organizacije civilnog društva i mediji su u tom smislu označeni kao partneri nosiocima aktivnosti, Kancelariji za Kosovo i Metohiju i Kancelariji za koordinacione poslove u procesu pregovora sa privremenim institucijama samouprave u Prištini. Planirani indikatori bili su: postojanje rodne perspektive u dijalogu između Beograda i Prištine, broj žena uključenih u dijalog sa Prištinom, broj žena na rukovodećim pozicijama u delegacijama, broj podržanih inicijativa OCD uključenih u dijalog.
Plan za period 2025-2027 ne pominje dijalog niti moguću ulogu žena u njemu.
U međuvremenu, nasilje države i njenih sledbenika uključujući i tabloidne medije, nad profesorkama, nastavnicama, lekarkama, sutkinjama, aktivistkinjama i opozicionim političarkama se nastavlja. Najmanje pet novinarki više medija u Srbiji dobilo je otkaze nakon što su na ličnim društvenim mrežama postavljale fotografije sa studentskih protesta, pisale o protestima ili se usprotivile određenim odlukama uprava medija. Evropski ženski lobi, najveća krovna organizacija ženskih organizacija u Evropskoj uniji i šire uputio je pismo najvišim zvaničnicima i zvaničnicama Evropske Unije, u kojem je zatražio da Evropska unija podrži studentkinje i profesorke koje protestvuju protiv korupcije a za vladavinu prava zahtevajući istovremeno prestanak represije prema pobunjenim građankama i građanima. Potom je WAVE, Mreža žena Evrope protiv nasilja pozvala Evropsku komisiju, Evropski savet i sve institucije EU i države članice da “iskoriste sve raspoložive mehanizme u procesu pristupanja EU kako bi uvele efikasne kontrole i osigurale poštovanje ljudskih prava, rodne ravnopravnosti i demokratskih standarda u Srbiji”. WAVE zahteva hitno vraćanje i sprovođenje Zakona o rodnoj ravnopravnosti u Srbiji i “punu zaštitu braniteljki prava žena i feminističkih organizacija.”
Zakon o rodnoj ravnopravnosti je, inače, suspendovan odlukom Ustavnog suda juna 2024. a na inicijativu Zaštitnika građana za navodno preispitivanje ustavnosti određenih odredaba tog Zakona (?!), koja je usledila nakon napada izvesnih javnih ličnosti uključujući i patrijarha Srpske pravoslavne crkve Porfirija na rodno senzitivni jezik.
Toliko o bezbednosti žena u Srbiji.
Rezoluciju Saveta bezbednosti OUN 1325(S/RES/1325) “Žene, mir i bezbednost” usvojio je Savet bezbednosti OUN 31. oktobra 2000, pozivajući se na rezolucije 1261 (1999), 1265 (1999), 1296 (2000) i 1314 (2000). Rezolucija je priznala neproporcionalni i jedinstven uticaj oružanih sukoba na žene i devojčice. Rezolucija poziva na usvajanje rodne perspektive kako bi se razmotrile posebne potrebe žena i devojčica tokom sukoba, repatrijacije i preseljenja, rehabilitacije, reintegracije i postkonfliktnog oporavka.[1]
Rezolucija 1325 je bila prvi zvanični legalni dokument Saveta bezbednosti koji je zahtevao od strana u sukobu da spreče kršenje prava žena, podrže učešće žena u mirovnim pregovorima i postkonfliktnom oporavku, kao i da zaštite žene i devojčice od seksualnog i rodno zasnovanog nasilja u oružanim sukobima.
AUTORKA TEKSTA: Snežana Jakovljević, aktivistkinja Udruženja žena Peščanik
Naslovna fotografija: Lenka Pavlović
