SA ČIME SE SVE SUOČAVAJU OSOBE SA INVALIDITETOM?: Zanemarivanje i diskriminacija na svakom koraku
Da položaj osoba sa invaliditetom nije na zavidnom nivou, a naročito u manjim sredinama gde se takve osobe skoro potpuno zanemaruju, svedoči i priča sugrađanke Jelene Janković (40).
Ona je posle saobraćajne nesreće zadobila unutrašnje povrede glave zbog kojih ima učestale epi napade. Pre sedam godina izgubila je vid na jednom oku. Jelena je majka dvoje dece i već dvanaest godina radi kao prodavačica u pekari uprkos riziku koji stvaraju sve učestaliji epi napadi. Iako ispunjava sve uslove za invalidsku penziju taj predlog odbija jer se, kako kaže, od tih primanja ne može pristojno živeti. Kao najveće probleme sa kojima se svakodnevno suočava, ova sugrađanka izdvaja finansijske i sve prisutniju diskriminaciju i nepravdu.
– Dvehiljadite godine sam doživela saobraćajnu nezgodu u kojoj sam zadobila unutrašnju povredu glave, koja mi je prouzrokovala epi napade. Od tada sam na antiepilepticima koji su do 2007. godine dosta smanjili broj napada, ali posle trudnoće napadi su počeli da bivaju sve češći, jači i iscrpljujući, zbog čega sam upućena da se lečim na Institutu za neurologiju. Profesor kod koga se lečim, posle detaljnih ispitivanja, konstatovao mi je da imam farmakorezistentnu epilepsiju.
Saznanje da je vid na jednom oku trajno oštećen, za našu sagovornicu bio je veliki šok:
– Godine 2018. u toku virusne infekcije sam naglo izgubila vid na jednom oku, u potpunosti. Tada sam lečena u Kruševcu, a potom upućena na očnu kliniku u Beogradu. Nakon dugog lečenja na očnoj klinici bez boljitka vida, konstatovana mi je i dijagnoza H46Neuritis. Potom sam upućena na Institut za neurologiju u Beogradu. Posle svih ispitivanja i izmene plazme, konstatovano mi je da vid na tom oku više neće moći da mi se vrati i uputili su me na komisiju za invalidsku. To je za mene bio jako veliki šok jer prosto nisam mogla da se pomirim sa tim.
Posle procene sposobnosti, Jelena ostaje na svom random mestu vodeći se kao radnik sa invaliditetom:
– Posle šestomesečnog bolovanja sam se vratila na posao da pokušam da li mogu da radim ili ne. Tada mi je poslodavac predložio da uradim procenu radne sposobnosti u Nacionalnoj službi za zapošljavanje i od tada pa do sada radim kao osoba sa invaliditetom. Da mi poslodavac nije izašao u susret i da me nije zadržao kao radnika, morala bih sama da se snalazim i da tragam za nekim poslom, što i nije baš tako lako.
Podaci sa sajta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje kažu da je prosečna invalidska penzija u januaru, 2020. godine, iznosila 26.336 dinara. U martu ove godine, cifra je nešto veća i iznosi 50.686 dinara ali je i to nedovoljno za iole normalan život.
– Često odlazim na kontrole u Beogradu kod epileptologa jer su mi napadi sve češći i teži i nisu više nimalo pod kontrolom. Epileptolog me na svakoj kontroli upućuje da izađem na komisiju za invalidsku, jer sve teže i teže uspevam da funkcionišem jer mi je koncentracija sve više slabija i nestabilna sam. Često mi se dešavaju napadi i na javnim mestima kada zadobijem, pored napada, i povrede. Sada kada vidim da sve ide na gore, razmišljam i da prihvatim opciju da odem u invalidsku, ali me sprečava to što su invalidske penzije jako male i suprugova plata, to je malo prihoda za pristojan život.
Sagovornica ocenjuje da su u manjim sredinama osobe sa invaliditetom često izložene predrasudama.
– Osobe sa epilepsijom koje žive u manjim sredinama izložene su stigmatizaciji i predrasudama u većoj meri nego oboleli od nekih drugih bolesti. Zbog te izrazito prisutne stigmatizacije i izolacije od strane ljudi iz okruženja, osobe koje žive sa pomenutom bolesću stvaraju vrlo negativna iskustva i formiraju ograničenja u svakodnevnom funkcionisanju. S toga su njihova napredovanja u svim životnim aspektima otežana i u nekim situacijama i neostvarena.
Organizacije u Beogradu koje pružaju pomoć osobama sa invaliditetom u cilju podrške zapošljavanja, kao i brojne povlastice i prilagođeni infrastrukturni projekti, dovode do smanjenja diskriminacije u većim gradovima, što u provinciji nije slučaj, navodi sagovornica:
– U većim gradovima je sve mnogo drugačije, osobe sa invaliditetom su mnogo manje diskriminisane u svakom pogledu nego u provinciji, u našem gradu kao i da ne postoje. U Beogradu postoje i organizacije koje se bave zapošljavanjem i pružanje pomoći upravo osobama sa invaliditetom.
Diskriminacija se javlja i u javnom sektoru, objašnjava sagovornica:
– Za privatni sektor važi da su u obavezi da na određeni broj zaposlenih radnika moraju da imaju jedno zaposleno lice sa invaliditetom ili u suprotnom moraju da plaćaju penale, to jest doprinose u fondu. Zašto to ne važi i za javni sektor? To govori da smo i tu diskriminisani.
Osobe iz vladajuće stranke nudili su našoj sagovornici rešenje, bilo je potrebno da se učlani u SNS i da postane politički aktivna, što je ona odbila, okarakterišući takav poziv sramnim:
– Kada sam se obratila osobama koje su “stranački potkovane” u SNS-u dobila sam odgovor ,,Samo se učlani i naći će se neko rešenje”, što je jako žalosno za našu zemlju, a i za njih. Da li se u ovoj propaloj državi zapitaju nadležni da li je moguće da se preživi sa penzijom u visini od nekoliko desetina hiljada i kako bi se oni snašli da su u ulozi invalida? – pita se naša sagovornica Jelena Janković.
