Virtuelni svet je mesto na kom se nalazi mnogo različitih ljudi i profila. Svakodnevno se deli veliki broj informacija, plasiraju se razne vesti i sadržaji. U tom svetu vreba neprekidna opasnost. Nikada ne možemo znati zasigurno ko se krije iza ekrana i kakvu nameru ima. Sve više je prevara, obmana, vređanja i poziva na nasilje. To je mračna strana Interneta.
Preveliko isticanje detalja iz privatnog života postalo je popularno, posebno kod mladih ljudi. Novi “trendovi” i buntovi skoro svakog dana stupaju na snagu, sa različitim tedencijama i čežnjama. Javlja se prevelika želja za dokazivanjem, nadmetanjem i isticanjem. Sve to dovodi do netrpeljivosti, koja se pretvara u stvarno nasilje. Sociološkinja Daliborka Ćurić približiće nam ovu temu.
Objasnite pojam virtuelnog nasilja?
– Verujem da je većina nas prilikom korišćenja novih tehnologija, doživela neki oblik nasilja. Mi danas, u životu, imamo dva identiteta. Jedan realan, a drugi virtuelan. Svi se nalazimo u jednom “sajber prostoru”, a taj prostor čine računari, računarske mreže i ljudi koji vrše komunikaciju putem tih mreža.
Jedna od definicija je korišćenje informaciono komunikacionih tehnologija ( računara, telefona, tableta) sa ciljem da se druga osoba uznemiri, povredi, ponizi, da joj se nanese šteta odnosno emocionalna bol.
Šta sve to nasilje podrazumeva?
– Ovo što ovaj način nasilja podrazumeva jeste postavljanje uznemirujućih, uvredljivih ili pretećih poruka, slika ili video snimaka, snimanje i distribuciju takvog ili seksualnog nasilja.
Koliko je zastupljeno virtuelno nasilje kod mladih?
– Prema svim istraživanjima korišćenje društvenih mreža i interneta u svetu, a i Srbiji, je na vrhuncu i ne namerava da prepusti prvo mesto bavljenju drugim hobijima, sportu, nekim zdravim vidovima rekreacije. Dolazimo do zaključka da su društvene mreže veliki i glavni deo života mladih. Tu svakodnevno dolazi do rešavanje sukoba na društvenim mrežama, što neminovno dovodi do mogućih, većih nesporazuma i veće razmere nasilja.
Često smo svedoci tuča čiji se snimci slobodno dele po društvenim mrežama. Da li je to najčešće posledica virtuelnog nasilja i kako to komentarišete?
– Tako je, svedoci smo snimaka koje smo videli na sredstvima javnog informisanja. Danas se u osnovnim i srednjim školama snimaju raznorazne scene tuča, određenih situacija sa časova, školskog dvorišta. Takav jedan sadržaj, koji je štetan i nedozvoljen, distribuira se putem društvenih mreža, gde se nakon toga vrši komentarisanje i omalovažavanje aktera.
Ovakvim postupcima se ne može dati primer poželjnog modela ponašanja, takođe primer nesankcionisanja usled učestvovanja i prosleđivanja ovakvog materijala.
Kako nasilje na društvenim mrežama utiče na žrtve?
– Svaka žrtva nasilja ima svoje individualne, male ili velike, unutrašnje borbe i mehanizme prilagođavanja i prevazilaženja posledica nastalih usled vršenja nasilja nad njima. Sagledavanjem svih aspekata ovog problema uočavamo određene obrasce u ponašanju žrtava:
Osećaj odbačenosti – žrtve često imaju osećaj da su napadnute od strane svih ljudi u okolini, podršku najčešće ne osećaju ni kod kuće.
Mentalno – osećaj uznemirenosti, neprijatnosti i ljutnje.
Emocionalno – gubitak interesovanja za stvari u kojima je žrtva ranije uživala, osećaj srama.
Fizički – umor, gubitak sna, bolovi u glavi i stomaku. Napominjem da nasilje povećava svakodnevni stres i patnju i da utiče na gubitak samopouzdanja i da je potrebno na vreme reagovati.
Da li je digitalno nasilje posledica prevelike slobode ili nemarnosti roditelja?
– Mislim da su prevelika sloboda i nemarnost roditelja direktni saučesnici digitalnom nasilju. Takođe i prevelika dostupnost informacijama, nekontrolisano korišćenje interneta, nemogućnost, neznanje. Manjak želje roditelja da deci usade osećaj pripadnosti jednom društvu, te samim tim osećaj solidarnosti i saosećajnosti za društvo u kom se nalaze.
Njima se takođe pridružuje i sadržaj današnjih masovnih medija, što dovodi do anomije i sve većeg nasilja među mladima.
Savet – kako sprečiti i postupiti ukoliko do nasilja dođe?
Svakako prijavljivanje nasilja i reakcija stručne službe u školi. Decu treba bolje informisati o virtuelnom nasilju. Postoje razni načini, ali smatram da češćim radionicama i predavanjima možemo to sprečiti. Takođe, i na časovima odeljenske zajednice treba se o toj temi otvoreno razgovarati.
Comments are closed.