Pad nataliteta, te unutrašnje i međunarodne migracije, uslovile su da Kruševac, koji zauzima osmo mesto po broju stanovnika u Srbiji, postane grad koji stari.
Podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju nam da se broj mladih u Kruševcu iz godine u godinu smanjuje, pa je tako2011. godine bilo 7.453 mladih uzrasta od 20 do 24 godine, a deceniju kasnije, 2021. godine, samo 6.394. Njih 8.425, starosti od 15 do 34 godine, se u periodu od 2012. do 2021. zvanično odselilo u neki drugi grad u Srbiji, a broj onih koji su otišli u inostranstvo se samo naslućuje. Na birou za zapošljavanje je u martu bilo 2.042 lica navedenog uzrasta, ali realan broj nezaposlenih nije poznat. Iako određene mere podrške zapošljavanju postoje, iako se najavljuje otvaranje fakulteta i novih radnih mesta, mladi sa kojima smo razgovarali svoju budućnost uglavnom vide van Kruševca…
Da je Kruševac u odnosu na 2011. godinu „siromašniji” za 15.170 stanovnika, pokazali su konačni rezultati prošlogodišnjeg popisa. S obzirom na toda mnogi, sa prijavljenim prebivalištem u tom gradu, žive u drugim delovima Srbije ili u inostranstvu, precizan podatak o broju onih koji su se odselili ne postoji. Mnogo je njih koji su nakon studija ostali u većim gradovima, ali je i sve više onih koji rade van zemlje na „crno”. Njihovo odsustvo se ne vidi u bazama, ali se oseća na ulicama grada kojima, sve više, nedostaje mladost.
Gradu Kruševcu, mišljenja su mladi, nedostaje puno toga kako bi postao dobro mesto za život i osnivanje porodice. Najveći problem predstavlja teško pronalaženje zaposlenja, naročito nakon završenih fakulteta i viših škola. Pored toga, nedostaju visokoškolske ustanove, pristojnije plate, bogatiji kulturno-umetnički programi, uređenija šetališta, te bolja satnica gradskog prevoza.
Kad mogućnosti prevladaju nad željama
Za mlade koji nisu u mogućnosti da studiraju u drugom gradu (a takvih je zbog loše ekonomske situacije sve više), poseban značaj bi imalo otvaranje visokoškolskih ustanova, pre svega državnih. Kruševac, kao grad koji je u 2021.godini imao 6.394, a deceniju ranije 7.453 mladih uzrasta od 20 do 24 godine, trenutno ima tri takve ustanove, jedan fakultet i dve više škole. Novi fakulteti, čije je otvaranje najavljeno nakon što je Grad krajem 2021. godine za te namene kupio poslovnu zgradu nekadašnjeg FAM-a, i dalje su u statusu najave.
Zbog nemogućnosti školovanja u rodnom gradu, mladi Kruševljani na studije najčešće odlaze u Beograd, Niš, Novi Sad ili Kragujevac. Život studenata iz provincije ume da bude veoma skup i na mesečnom nivou često prelazi prosek kruševačke plate, koja je u januaru, bez poreza i doprinosa, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, iznosila 69.781 dinar. Nekada besplatno, a danas preskupo, dalje školovanje često je nedostižno za mnoge darovite mlade ljude, koji nevoljno ostaju na srednjoj stručnoj spremi ili upisuje ono što im rodni grad nudi.
Želju da nastavi svoje obrazovanje na fakultetu Milošu V. onemogućila je nepovoljna finansijska situacija, te je nakon srednje počeo da radi, vanredno završavajući višu školu. Nekoliko godina nije bio prijavljen, te je preseljenje iz roditeljskog doma odložio za neko „bolje” vreme. Godine su prolazile, a kriza i stalna poskupljenja umesto željenog preseljenja naterala su ga, kao i mnoge ljude, da pronađe dodatni posao i svoje slobodno vreme, izlaske i druženje sa prijateljima podredi zarađivanju novca koji mu je bio potreban.
– Veliki broj mladih preko trideset godina još uvek živi sa roditeljima pod istim krovom. Današnje plate nisu dovoljne za osamostaljivanje i stvaranje porodice, pa se mladi ne usuđuju da dobiju decu pre nego što postanu finansijski stabilni, a kada se to konačno desi, neretko bude kasno. Kako bih završio neophodne popravke u kući, morao sam da nađem dodatni posao. Mislio sam da će to trajati nekoliko meseci, ali su nedelje brzo prešle u godine. Odlazim na posao rano ujutru, a vraćam se tek pošto padne mrak. Često radim i subotom, pa mi nedelja uglavnom prolazi u spavanju – objašnjava on.
Prepreke za osnivanje porodice, kako kaže, vide se na svakom koraku. Kada bi se rešio jedan problem, nailazio bi nov, veći i ozbiljniji.
– Na razgovorima za posao, poslodavci mlade žene često pitaju da li imaju dece i da li ih, možda, planiraju u budućnosti. One koje odgovore potvrdno često bivaju „eleminisane” kao nepodobne, jer poslodavci odmah računaju na trudničko i porodiljsko bolovanje, ili na moguća odsustva zbog bolesti deteta. Zato parovi odlažu proširenje porodice pa se neretko, kada se kockice u vezi sa poslom sklope, dešava da se suoče sa problemom začeća, koji je sve izraženiji u našem društvu. Tada shvatite da ste u začaranom krugu – navodi Miloš.
U potrazi za opstankom i boljim životom, deo Miloševih prijatelja odlučio je da sreću nađe van naših granica. Princip je uglavnom isti, prvo su odlazili na po tri meseca, a potom su im se, za stalno u novoj domovini, pridružile i njihove porodice.
– Po tome što niko od njih ne namerava da se vrati, može se zaključiti da su uslovi za život i rad bolji nego kod nas. Nisu idealni, ali su svakako bolji. Nedavno smo devojka i ja počeli da pohađamo kurs nemačkog jezika. Preseljenje u drugu državu nam nije bilo u planu, ali trenutne okolnosti nam ne nude bolje rešenje – smatra on.
Preko „grane”, u potragu za boljim životom
Iz razgovora, koji smo vodili sa mladim sugrađanima i sugrađankama, saznali smo da je u Kruševcu već godinama najveći problem teško pronalaženje posla, naročito za svršene akademce, te mnogi nakon studija ostaju u većim gradovima ili odlaze „preko”, u potragu za boljim životom.
Oni koji se nakon studija vrate u rodni grad, često se susreću sa problemom zaposlenja u struci. Kako više ne bi bili na teretu roditeljima, prihvataju raznovrsne poslove, sa nadom da će adekvatno radno mesto, za koje su se školovali, pojaviti u bliskoj budućnosti. Kada ponestane vere, odlučuju da krenu „trbuhom za kruhom” i šansu za pristojan život pronađu u nekoj drugoj državi.
Termin „odliv mozgova” (brain drain), koji se u poslednjih nekoliko godina češće čuje, odnosi se na odlazak visokoobrazovanog stanovništva, bilo da je u pitanju migracija unutar zemlje ili u inostranstvo. Prema raspoloživim podacima o unutrašnjim migracijama Republičkog zavoda za statistiku, Kruševac je od 2012. do 2021. godine napustilo 8.425 lica starosti od 15 do 34 godine, dok u Rasinskom okrugu taj broj iznosi 17.352. O međunarodnim migracijama, nažalost, nema podataka.
Za preseljenje u Trebinje u kom joj je ponuđen posao nastavnice u Muzičkoj školi, sa mogućnošću napredovanja i usavršavanja, odlučila se violončelistkinja iz Kruševca, Milica Simić (27).
– Posle završenog Fakulteta umetnosti u Nišu radila sam poslove koji nisu bili vezani za moju struku. U struci sam radila na kratkim zamenama, po nekoliko nedelja ili meseci. Na jednoj od turneja u Mostaru upoznala sam devojku Nejlu, koju sam kroz šalu pitala da li postoji mogućnost da dobijem posao u Hercegovini, koja mi se mnogo dopala. Moj kontakt telefon prosledila je direktorici Muzičke škole u Trebinju, koja me je vrlo brzo kontaktirala. Prihvatila sam posao zbog toga što sam bila željna da radim u struci – objašnjava ona.
Pokušaji da pronađe posao u struci u Srbiji nisi imali pozitivan ishod. Aktivno se raspitivala da li je potrebana nastavnica violončela u muzičkim školama širom naše zemlje, ali je odgovor uvek bio isti. Potreba je postojala samo za određeni vremenski period, ali ništa za stalno.
– Zbog svega toga brzo sam prihvatila posao u Trebinju. Znala sam da je grad lep, a posebno sam se oduševila ljudima koji su veoma prijatni i srdačni. Trenutnim poslom sam prezadovoljna. Jako volim ovo što radim. Najviše mi se sviđa to što sam slobodna da svojim učenicima prenesem svoje znanje – kaže naša sagovornica.
Poslednjih decenija iz Srbije se najčešće iseljava visokoobrazovano stanovništvo, čiji gubitak počinje značajno da se oseća. Fabrike koje se otvaraju zapošljavaju uglavnom niskokvalifikovanu radnu snagu, dok su visoke i bolje plaćene pozicije u njima, najčešće, unapred dodeljene.
– Svi kvalitetni ljudi iz Srbije uglavnom odlaze u inostranstvo. Potpuno je nebitno da li su to lekari, naučnici ili muzičari. Na taj korak se odlučuju zato što ne mogu da pronađu zaposlenje u struci ili je plata, koju bi u inostranstvu dobili za svoj rad, dosta veća nego što je plata u Srbiji. Kada bih u svojoj zemlji našla posao u struci, sigurno bih se vratila, ali trenutno ovde mogu zaraditi više, a postoji i šansa za dodatni izvor prihoda, jer mi se pružaju mogućnosti za sviranjem i van škole – naglašava ona.
Kako Milica navodi, ni u Hercegovini situacija nije sjajna, ali da povoljan geografski položaj omogućava ljudima da, makar u toku sezone, zarade dodatni prihod.
– Nisam se pokajala što sam otišla iz Srbije. Dok sam živela ovde i radila poslove koji nisu bili u mojoj struci, imala sam platu koja nije bila dovoljna za plaćanje stana i troškova. Trenutnom platom uspevam da sve troškove pokrijem sama i drago mi je što ne moram roditeljima ništa da tražim. Profesorska plata je dovoljna za jednu osobu, ali kada bih imala porodicu, i da moj suprug radi za istu tu platu, to ne bi bilo dovoljno za pristojan život. Srećom, Dubrovnik se, kao veliko turističko mesto, nalazi blizu Trebinja, pavećina ljudi koji žive i rade ovde odlazi tamo u toku sezone kako bi zaradili neki dodatni novac – navodi naša sagovornica.
Put u nepoznato
Odluku da napusti Srbiju i okuša sreću u inostranstvu, Miloš Milanović (32) je doneo nakon brojnih pokušaja da se zaposli u rodnom gradu.
– Nisam mogao da se zaposlim kao medicinski radnik, a ni kao vaspitač. Kao vaspitač nisam uspeo ni da pronađem ustanovu u kojoj bih volontirao godinu dana, odnosno odradio svoj pripravnički staž. Radio sam razne druge poslove, ali nikad one za koje sam se školovao – objašnjava on.
Kao i mnogi medicinski radnici iz Srbije, ohrabren pozitivnim iskustvima, odlučio se za Nemačku. Konkurisao je preko kruševačke filijale Nacionalne službe za zapošljavanje, a nakon uspešno odrađenih priprema i obavljenih razgovora, dobio je pozitivan odgovor, posle kog je sve krenulo svojim tokom.
– Prva godina je bila teška. Nedostajali su mi porodica i prijatelji, a naročito supruga. Tada nismo imali dece, a sada imamo tri ćerke. Trenutnim poslom sam više nego zadovoljan. Radim kao zamenik glavne sestre i kao vođa prakse u jednom staračkom domu – kaže on.
Odluka da prihvati bolje plaćeni posao i uslove rada u zemlji koja će mu omogućiti da napreduje i da pristojno živi, bila je, po njegovim rečima, dobra.
– Planirao sam da odem iz Srbije na neko vreme, ali mislim da će to, najverovatnije, biti zauvek. Ako u nekom trenutku primetim da mi ovde ne odgovara, uvek imam gde da se vratim. Posao kao posao svuda je isti, ali razlike u platama su velike. Ono što zaradim ovde na istom radnom mestu u Srbiji ne bih mogao nikada – ističe naš sagovornik.
Zbog finansijske stabilnosti i boljeg života koji može da pruži porodici, Miloš trenutno ne razmišlja o povratku.
– Ako bi postojala mogućnost da se zaposlim u Srbiji i da imam približnu platu kao što imam ovde, da mogu da izdržavam porodicu, postojala bi mogućnost da se vratim, ali trenutno ne razmišljam u tom pravcu. Zadovoljan sam i nemam razloga da se vraćam. Bitno mi je da porodica i ja imamo za normalan život, da priuštimo sebi ono što želimo, bez razmišljanja kada odemo u prodavnicu da li da kupimo proizvod od jednog evra ili od deset.
Poučeni ovakvim i sličnim iskustvima svojih poznanika i prijatelja, mladi se sve češće odlučuju da upišu škole koje će im otvoriti vrata drugih zemalja, pa zato i ne čudi informacija da se, prilikom upisa u srednje škole, prva „popuni” upravo Medicinska škola, čija su zanimanja trenutno jedna od najtraženijih u svetu.
Comments are closed.