Nasilje nad decom predstavlja grubo kršenje prava deteta, ali brojne slučajeve fizičkog ili seksualnog nasilja ni žrtve ni osobe iz njihovog okruženja – škole, komšiluka, ne prijavljuju zbog straha od nasilnika.
Zloupotreba ili zlostavljanje deteta obuhvata sve oblike fizičkog, emocionalnog zlostavljanja, seksualnu zloupotrebu, zanemarivanje ili nemaran postupak, kao i komercijalnu ili drugu eksploataciju, što dovodi do stvarnog ili potencijalnog narušavanja zdravlja deteta, njegovog preživljavanja, razvoja ili dostojanstva u okviru odnosa koji uključuje odgovornost, poverenje ili moć.
Posebno ugrožene grupe su deca iz siromašnih porodica, deca romske nacionalnosti, deca iz porodica izbeglih i raseljenih lica, deca bez roditeljskog staranja, deca sa smetnjama u razvoju, deca odvojena od roditelja…
Prema podacima iz „Strategije razvoja socijalne politike grada Kruševca 2015-2020“ dominantni oblici nasilja nad decom su fizičko nasilje i zanemarivanje. U 2012. godini od 30 registrovanih slučajeva nasilja nad decom 20 je bilo zanemarivanje. U 2013. godini od ukupno 85 slučajeva 30 su bili fizičko nasilje, a 41 zanemarivanje, a u 2014. godini od 78 slučajeva 30 je bilo zanemarivanje, a 37 fizičko nasilje.
U Centru za socijalni rad Kruševac ističu da se porast broja slučajeva nasilja nad decom javlja zbog generalnog povećanja prijava nasilja. Kod partnerskog nasilja majke su direktne žrtve, a deca indirektne, ali se takvi slučajevi ne registruju uvek.
– Informacije jako teško dolaze do nas iz više razloga. Ljudi se boje da prijave, a deca se plaše roditelja i ponovnog nasilja. Desi se da neko progovori, da kaže nešto u školi gde se odreaguje. Najčešće prijave dolaze iz zdravstvenih institucija kada se uoči da dete ima povrede, modrice ili se konstatuje da ga roditelji ne dovode na sistematske preglede. To je za nas znak za zlostavljanje i zanemarivanje. Za zanemarivanje nam najčešće škole jave kad primete da je nešto alarmantno. Deca iz straha obično negiraju da nešto postoji i obično ide priča „Povredio sam se sam“, „pao sam“, „neko me šutnuo“… – priča Jelica Milosavljević, specijalni pedagog i medijator.
Na području Opštine Trstenik u 2015. godini registrovana su 73 slučaja nasilja nad decom, a dominiralo je psihičko nasilje – 20 nad dečacima i 29 nad devojčicama. Godinu dana ranije bile su 44 prijave nasilja nad decom od kojih su čak 33 bile psihičko nasilje.
Poražavajući je podatak da je najviše slučajeva nasilja nad decom zabeleženo u njihovim biološkim porodicama. U 2012. godini, na području Grada Kruševca, od ukupno 30 slučajeva 29 je bilo u porodici, u 2013. godini svih 85 slučajeva je bilo u porodici kao i 2014. godine, 78 od 78.
Zastrašujući je primer deteta iz Kruševca koje su roditelji četiri godine držali zatvoreno u kući. Dečak nije išao u školu, živeo je u prljavom stanu, bez osnovnih higijenskih uslova, a često je, u odsustvu majke, koja je psihički bolesnik, sam spremao hranu na plotni šporeta. Godinama niko nije reagovao, a da čitava stvar bude apsurdnija otac deteta je radnik organa uprave.
Ono o čemu se ćuti, a što se tretira kao zlostavljanje i zanemarivanje, je zabrana kontakta deci sa drugim roditeljem. To je situacija kada je dete povereno jednom roditelju, a taj roditelj brani kontakt sa drugim roditeljem.
– To su slučajevi kada se dete tera da očuha ili maćehu zove tata, mama, brani mu se da sa drugim roditeljem razgovara telefonom, zabranjuje bilo kakav kontakt. To je teži oblik zlostavljanja i zanemarivanja deteta. To su česti slučajevi, ali na to niko ne reaguje. Tako se dešava da roditelji godinama ne viđaju svoju decu, zato što drugi roditelj vrši opstrukciju. U takvim situacija po difoltu bi trebalo da se radi lišavanje roditeljskog prava i oduzimanje deteta od roditelja koji to radi. – objašnjava Jelica Milosavljević i dodaje – Ta deca kasnije najčešće postaju nasilnici ili idu u drugu krajnost, pa se svete roditelju koji je doprineo da se ne viđaju sa drugim roditeljem. Ništa gore za dete nema nego kad mu pričaš da mu je majka ili otac ovakav ili onakav, kada mu kontakte braniš, osujećuješ, ne dozvoljavaš. To je po psihičko zdravlje deteta najteža moguća varijanata. Obično se takav slučaj tretira kao borba za dečje pravo, jer to je pravo deteta a ne pravo roditelja.
Posebno osetljiva oblast je seksualno nasilje nad decom. U Centru za socijalni rad naglašavaju da su 2014. godine imali jedan prijavljen slučaj seksualnog nasilja, a prošle godine dva, jedan nad dečakom i jedan nad devojčicom.
– Radi se o jako osetljivoj temi. U dosta slučajeva mi možemo samo da sumnjamo na seksualno nasilje, ali je ono jako teško dokazivo. Seksualno nasilje se obično prijavljuje policiji. Mi smo tu samo prateća služba. Ako se proceni da je dete ugroženo odmah preduzimamo korake iz naše nadležnosti, tako da žrtvu zbrinemo. Radimo na zahtev, a ostalo je posao pravosudnih organa. – priča Irena Zarić, rukovodilac službe za zaštitu dece i odraslih i dodaje – Jedina ustanova koja može da da stručno mišljenje je Incest trauma centar u Beogradu. Takođe, i Zavod za mentalno zdravlje. Mi ovde nemamo stručnjake koji su specijalizovani za tu oblast. Zato se prevashodno fokusiramo da dete zaštitimo najbolje što znamo, a za sve ostalo upućujemo u Beograd.
Jelica Milosavljević potvrđuje da se seksualno nasilje i incest jako retko prijavljuju i da su teško dokazivi.
– Niko neće da prijavi. Obično onaj drugi roditelj koji zna šta se dešava, najčešće je to majka, krije, a dete se ne usuđuje. Po meni najčešći krivac za incest u porodici je žena koja izlazi iz partnerskog odnosa, a muškarac, ljut na ženu koja ga napušta, prebacuje se na drugi objekat, najčešće ćerku. To je dokazano. Žena, ako već napušta partnerski odnos, onda to treba da uradi na drugi način, ali ne može da ostane tu i da dozvoljava da on to radi deci. – dodaje Jelica Milosavljević.
Pre nekoliko godina registrovan je jezivi slučaj seksualnog zlostavljanja u okolini Aleksandrovca. Očuh, devizni penzioner, nekoliko godina je seksualno iskorišćavao pastorku koja je zbog bolesti bila u invalidskim kolicima i mentalno hendikepirana. Majka žrtve je dugo odbijala mogućnost nasilja, a slučaj je bio toliko jeziv da su i policijski službenici plakali dok su uzimali izjavu.
Kakve su posledice nasilja nad decom?
– Nasilje rađa nasilje. Ako ne postanu nasilnici, deca koja su trpela nasilje odlaze u neku vrstu patologije tipa povlačenje od ljudi, samoizolacija, suicid… Prema nekom mom iskustvu većina mladih koji završe u vaspitno – popravnom domu ili zatvoru su iz rasturenih porodica u kojima su trpeli neki vid nasilja ili zanemarivanja. Mada, ima slučajeva da i obrazovani, dobro situirani roditelji, zanemaruju i zlostavljaju svoju decu. – govori o svom iskustvu Jelica Milosavljević.
U 2012. godini, u Opštini Varvarin, bila su u jednom slučaju tri maloletna deteta iz iste porodice nad kojima je izvršeno fizičko nasilje od strane roditelja. Zaključkom o urgentnom izmeštanju obezbeđen je smeštaj u hraniteljskoj porodici i podneta je krivična prijava za nasilje u porodici po službenoj dužnosti protiv oba roditelja. Takođe je pokrenut i postupak za lišenje roditeljskog prava za oba roditelja. Ti postupci su okončani i deca su zbrinuta.
Ovo je jedan od klasičnih primera kako bi trebalo rešavati situacije kada su deca žrtve nasilja. Nažalost, u velikom broju slučajeva nije tako.
– Domovi su krajnja institucija kada dete neće nijedna hraniteljska porodica. Birokratija je najveći problem. Obično traje i traje dok sud reaguje, a trebalo bi da bude vrlo brzo u svakom pogledu. Nekad je bolje uzeti dete i vratiti ga kasnije, makar napravili i grešku, nego ostaviti ga tu gde jeste da trpi nasilje. – ocenjuju stručnjaci sa kojima je CINK razgovarao.
Iskorak u pravom smeru mogao bi da bude projekat koji finansira UNICEF, a koji treba da obezbedi deci – žrtvama nasilja bolji tretman u pravosudnim institucijama.
– Sada je praksa da se deca ispituju u policiji, Centru za socijalni rad, sudu. Na kraju dođemo do toga da dete više izmaltretiraju institucije, nego što je dete preživelo u porodici. Sada se ide na to da postoje stručnjaci koji su obučeni da pripreme dete za svedočenje, za suđenje i onda putem video linka ono može da svedoči. Ne mora da bude u sudnici, da se suočava sa nasilnikom, bez obzira da li je porodično ili bilo koje drugo nasilje. To je dobro za fizičko nasilje, incestno i seksualno zlostavljanje. Dobro je i za postupke kad se brani kontakt detetu sa drugim roditeljem. – zaključuje Jelica Milosavljević.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Comments are closed.