ЗАБОРАВЉЕНИ ЉУДИ КРУШЕВЦА: Борба за основне животне услове и достојанство

У Крушевцу постоји група људи која се чини потпуно занемареном. То су особе са менталним хендикепом које живе на маргинама друштва.

Иако су одрасли, многи од њих су у својој свакодневној борби на истој тачки као и деца, јер су им потребни исти услови да би им живот био лакши и пун. Али и у овом малом друштву које су створили, осећају се као да нешто значе. За њих, један мали корак је понекад читав свет.

Слађана Миленковић, секретар Удружења за ментално недовољно развијене особе, објашњава да су највећи проблеми са којима се сусрећу у ствари најосновнији, као што је превоз.

„Док су ишли у школу, имали су бесплатан аутобус, али сада, кад су одрасли, не могу да приуште карту. И то је један од највећих проблема. Морају да имају средства да дођу до нас, а то често није случај“, објашњава она.

Милан је један од оних који користи све могућности које му Удружење пружа. Живи са глувонемим родитељима али је самосталан у многим стварима. Научио је да се обрије, да сади цвеће, да чисти испред зграде.

 „Овде је супер. Нађем нове пријатеље, научим нешто ново сваког дана. Овде ми је као код куће“, каже Милан с поносом.

За њега, ова заједница је оаза, јер му пружа могућност да буде самосталан и да се осећа вредним.

Прва посета базену – најлепше искуство у животу

Тина, која живи са оцем, више воли да буде код куће, али отац је често доводи у Удружење, јер не жели да буде затворена.

„Ове године сам први пут отишла на базен у Рибарској Бањи. Било је то најлепше искуство у животу“, додаје Тина с осмехом.

Људска потреба за друштвеним контактом је нешто што она осећа као сви ми, али не увек има шансу да га оствари.

Јадранка је увек насмејана, али има проблема са говором и понекад је тешко разумети је. Међутим, она је увек ту за друге и често је прва која ће помоћи када је неко у потреби. За њу је Удружење спас.

Слађана Миленковић  нам је испричала један веома важан и потресан детаљ.  Јадранка и њена мајка живе у стану који је у веома лошем стању.

„Извињавам се Јадранки и њеној мајци, Радици, што живе у таквим условима, али ја не могу да учиним ништа. Социјално није ни дошло да их посети, а они су у великој потреби за помоћ“, каже Слађана.

Тина је ове године, по први пут у животу, славила рођендан у удружењу. Први пут је дувала свећице на торти, први пут је јела торту.

„Славила сам рођендан први пут са мојим другарима, пробала сам торту, било је прелепо“, каже Тина. Тај тренутак није био само обележен свечаношћу, он је значио да је она, коначно, могла да осети ту радост коју многи од нас узимају здраво за готово.

Заборављени од институција и политичара

За ову заједницу, највећи проблем није само материјална беда, већ и сам начин на који их друштво третира.

„Нас нико не примећује. Ми идемо на сајмове, изложимо своје радове – крпе које смо везли или цртеже које смо нацртали. Али, углавном, они који нас гледају, не виде нас стварно. То нам највише недостаје – да нас неко примети као људе, да нас не сматра за нешто мање“, говори Слађана Миленковић.

Када смо питали Милана да ли има пријатеље, одговорио је тужно:

„Имао сам, али је он умро. Сада се дружим само са овима из Удружења“.

Његови пријатељи су они које познаје и који разумеју његов живот, али је разлика у томе што они немају шансу да се друже са остатком света.

Родитељи, такође, пате са својом децом. Њихова патња је често нечујна али очигледна.  Упамтила сам једног оца који је био веома љубазан, али његови одговори су били тихи и повучени. „Не знам шта да радим…“ Рекао је, са тугом у очима. Чини се да је готово сломљен. Ова емотивна патња није само лична, већ и колективна. Родитељи ових људи често се осећају као да су криви, као да нешто нису урадили како треба, иако је заправо цео систем тај који их је запоставио.

Чланови и чланице Удружења МНРО су наши суграђани који су погођени системским проблемима. И док им је потребна помоћ у основним стварима – од превоза до решавања становања, они траже и поштовање и разумевање.

Вероватно  је највећи проблем потпуна незанинтересованост локалних власти.

„Општина никада не долази да нас обиђе. Ми тражимо помоћ и од градоначелника, али ништа“, каже Слађана и додаје.

 „Ми можемо много да урадимо за њих. Дајте Милану шансу за посао, омогућите им бесплатан превоз, помогните Јадранки и њеној мајци, решите им стан. То су само мали кораци, али за њих значе читав свет“, набраја Слађана Миленковић, подсећајући нас да ове људе систем не сме да заборави.