Zanat koji odbija da nestane: Poslednji čuvari originalnog recepta za klaker

U sodadžijskoj radnji u Trsteniku, jedinoj u Rasinskom okrugu, proizvodi se klaker po recepturi staroj preko 100 godina. Vlasnik Vlastimir Milovanović kaže da od 1932. godine, kada je njegov deda Ljubomir otvorio svoju prvu radnju, proizvodnja nije prestajala. Iako se odavno od ovog posla ne može živeti, Milovanovići ne odustaju. Želja im je, kako kažu, da sačuvaju tradiciju.

Dok je naša novinarska ekipa razgovarala sa vlasnikom, nekoliko mališana ušlo je u radnju da kupi klaker, uz komentar da ima dobar ukus, bolji od bilo kog kupovnog soka. Vlastimir objašnjava da Trsteničani inače imaju naviku da piju klaker, a da blizina sportskih terena i bazena čini ovu radnju nezaobilaznom stanicom za sve generacije. Kupaca ima iz drugih gradova.

–Namenski dođu u Trstenik, kažu, probali su i druge klakere, ali im se naš najviše dopada. Istina, nije svaki klaker istog ukusa- s ponosom ističe Vlastimir.

Prema njegovim rečima, nekada je u Rasinskom okrugu bilo na desetine sodadžijskih radnji. Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, samo u Kruševcu radilo je njih jedanaest, dok su u Trsteniku tri porodice živele od ovog posla.

–Moj deda Ljubomir je u ove krajeve došao sa područja Suve planine i doneo ovaj zanat u Rasinski okrug, najpre u Kruševac, a potom ovde u Trstenik- priča Vlastimir.

Od 1932. godine do danas, u radnji Milovanovića se još uvek  radi po tom istom, originalnom receptu sa početka.

–Mnogi me pitaju koje sastojke koristimo, ali to ostaje strogo čuvana porodična tajna koja ne može da se oda. Mnogi su pokušavali da naprave dobar klaker, ali to nije tako jednostavno.

Održavanje tradicije u 21.veku, kako objašnjava naš sagovornik,  donosi i određene izazove.

–Sama proizvodnja nije toliko komplikovana koliko je postao problem obezbediti adekvatne sirovine. U vreme stare Jugoslavije sve se proizvodilo na domaćem tržištu, dok se danas materijal mora uvoziti, a i te inostrane firme koje se bave proizvodnjom tradicionalnih sirovina polako se gase. Za sada se snalazimo, a kako će biti nadalje, videćemo.

Pored klakera i kabeze, Milovanovići proizvode i onu starinsku koktu specifičnog ukusa koji se više nigde ne proizvodi i ne može se naći u trgovinama. Ujedno, ovo je jedna od retkih radnji gde se može kupiti i soda voda.

–Špricer sa soda vodom i sa kiselom vodom jednostavno nije isti. Gazirana mineralna voda ima u sebi minerale koji menjaju ukus vina, odnosno špricera. Sa soda vodom ukus vina ostaje potpuno čist i nepromenjen. Prednost je i u oštrini, jer je soda voda znatno jača i imaviše ugljen-dioksida nego obična kisela voda. To najbolje znaju prave meraklije.

Soda vodom su, kako kaže, nekada snabdevali dosta ugostiteljskih objekata.

-Sada je to mnogo manje, ne isplati se, nas samo ambalaža od dva litra za soda vodu košta 400 dinara, dok se sama soda voda u njoj prodaje po 40 dinara. Ako nam ne vrate ambalažu, to je čist gubitak. Nekada smo i dosta radnji snabdevali sokovima, sada se i to svelo na minimum, jer cena proizvoda ne može da pokrije troškove transporta. Generalno gledano, ovaj posao se finansijski više ne isplati. Opstajemo i ostajemo pre svega zato što želimo da sačuvamo tradiciju dugu skoro stotinu godina i porodičnu čast koja nam je ostavljena od predaka.

Zahvaljujući porodici Milovanović, Trstenik i ceo Rasinski okrug još uvek imaju privilegiju da osete miris i ukus pravog klakera. Crno-bele fotografije na zidovima radnje, iz perioda kada je radnja počela sa radom, kao i fotografije na kojima Vlastimirov deda ponosno stoji na lokalnim vašarima gde se klaker tada kupovao na litre, tu su da starije podsete na neka davna vremena, a mladima da pruže priliku da saznaju nešto više o piću u kojem su uživale generacije pre njih.

Tekst: J.P.