Centar za istraživačko novinarstvo Kruševac – CINK je povodom završetka medijskog projekta “Porodično nasilje – destrukcija u ogledalu” organizovao okrugli sto na kojem su učestvovali stručnjaci koji se bave ovom problematikom.
Prenosimo izvode iz diskusije sa okruglog stola.
Slaviša Milenković, predsednik Centra za istraživačko novinarstvo Kruševac – CINK:
Želeo bih da vam se zahvalim što ste se odazvali pozivu CINK-a i KRUŠEVACPRESS-a da prisustvujete završnom panelu medijskog projekta „Porodično nasilje – destrukcija u ogledalu“. Ovaj panel je finalizacija projekta koji radimo za Ministarstvo kulture i informisanja.
To je drugi projekat koji smo radili u poslednjih godinu dana za Ministarstvo kulture i informisanja, ukupno četvrti projekat koji smo odradili za različite naručioce a koji tretira problematiku nasilja.
Bavili smo se problematikom nasilja sa različitih aspekata , tretirali razne probleme kao što je vršnjačko nasilje, kao što je nasilje i zapostavljanje starih osoba. Ovim projektom želeli smo da zaokružimo jednu celinu, jednogodišnje bavljenje problematikom koja je za nas jako zanimljiva ali i koja je veoma bitna za društvo i za državu.
Mislim da ovde imamo relevantne insitucije i pojedince koji mogu o tome da diskutuju, da damo još veći doprinos i da ukažemo javnosti i onima koji donose odluke na značaj ovog problema. Meni je jako žao što su u poslednjem trenutku otkazali svoje učešće na ovom panelu predstavnici policije Centara za socijalni rad iz Brusa i Varvarina koji jednostavno nisu imali dovoljno kadrova da ostanu da dežuraju u svojim mestima tako da nisu mogli da dođu iako su bili veoma zainteresovani.
Evidentno je da je poslednjih godina pa i decenija Srbija postala izuzetno nasilna država. Nasilno ponašanje je postalo tolerantan pa čak i veoma prihvatljiv model ponašanja u svim segmentima, u svim uzrastima, u svim mikro zajednicama. Svako od nas se na neki način bavi problemom nasilja i eto ovde smo da progovorimo još jednom o tome.
Dragojlo Minić, direktor Centra za socijalni rad u Trsteniku:
Nesporno je da se o nasilju pisalo, piše se i pisaće se. I tako treba. Da bude vidljivije i da stavi u punu funkciju sve nas iz ustanova i drugih državnih organa. Razumem temu “Porodično nasilje – destrukcija u ogledalu” ali bolje razumem ovaj prvi deo teme, obzirom da sam po vokaciji pravnik. Drugi deo je više tema za psihologe ili psihijatre, ali itekako dobro šalje poruku. Nesreća je da je, nažalost, u poslednje vreme ili sve vidljivije ili sve više nasilja. Bilo bi dobro da se, možda, prikupe podaci i statistike o broju prijava i broju osnovanih prijava koje su rezultirale odgovarajućim sudskim odlukama, pa da se vidi da li je tu neko zatajio ili možda ima i zloupotrebe instituta nasilja u porodici. Ne isključujem ni ovo drugo ali je to mali procenat. I zbog jednog nasilja i jednog nasilnika ne bi trebalo da pridajemo značaj već ovom istinskom, nažalost, nasilju.
Čini mi se da se dosta govori o nasilju, o žrtvi nasilja, i tako treba, ali malo je potisnut nasilnik. Neki stručni skupovi koji su se držali u poslednje vreme upućuju na to da treba da se radi i sa nasilnikom.
Možda je moja priča upotrebljivija da se malo osvrnem na novi sada već od 2.decembra važeći Zakon o sprečavanju nasilja u porodici.
Zakonopisac u opštim odredbama kaže da se na jedinstven način uređuje ponašanje državnih organa i ustanova u sprečavanju nasilja u porodici. To je ranije bilo regulisano protokolima.
Vi znate da je u odredbama postojećih zakona porodičnog i krivičnog zakonika definisano da su ti postupci hitne prirode. Hitna priroda podrazumeva da ti predmeti traju i po dve – tri godine. I gde je tu hitnost?
Mi smo i do sada imali, verovatno i ovde, u Trsteniku koordinaciono telo i to je bila saradnja da se verovatno ispune neke forme. Ali rezultat iza toga, ako se pravi evaulacija šta je rezultat i ko je napravio propust, to nismo imali. A sada to itekako imamo. Takođe je koordinaciono telo vrlo važno. Tužioci odnosno zamenici tužioca predsedavaju tim koordinacionim telom. To telo čine policija, tužilaštvo i Centar.
Da bi imali efekat onako kako zakonopisac u ovom Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici definiše neophodna je i besplatna pravna pomoć i vrlo verovatno će uporedo, dok se bude primenjivao ovaj Zakon, doći i taj zakon i da će se organizovati besplatna pravna pomoć.
U članu 6 kaže se: „Ne postupanje sudija, javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca u rokovima koji su određeni ovim zakonom predstavlja disciplinski prekršaj“. Izvinite, to vam je omča oko vrata. Poštujete hitnost u postupanju ili ne poštujete. Svakog trenutka za vratom vam visi ta odgovornost. Sada će svi koji rade u ovim predmetima i te kako voditi računa o tome.
Slaviša Milenković:
Sigurno da je donošenje Zakona prema evropskim standardima jako značajno. Biće potrebno vreme da se on u potpunosti primeni. Nažalost, kod nas često postoji praksa da Zakon bude dobar a onda podzakonska akta ne koincidiraju najbolje ili nisu do kraja razrađena.
Činjenica je da smo mi radeći na ovom projektu kroz intervjue sa ljudima, stručnjacima, kad je pravna procedura u pitanju, došli do dva zapažanja. Jedno je da je ta procedura jako spora. Druga stvar koja je jako značajna, u čitavom postupku koji postoji zaštita žrtve bila je jako slaba. Žrtva je ponovo morala da prolazi kompletnu torturu i kroz pravne i druge institucije davanjem izjava i zato se i dešavalo da oni koji prijave nasilje vremenom povlače svoje prijave da ponovo ne bi prolazili sve to.
Dragojlo Minić:
Prezentacije novog zakona je održana oktobra meseca i imala je 450 učesnika. Ovo je prelazna faza kroz specijalizovanu obuku policajaca, tužioca, sudija i kažu da je odgovornost rukovodilaca da biraju ljude koji imaju senzibiliteta. Tanja Pavlović Nedeljković i dr Dragan Obradović, akreditovani trener na Pravosudnoj akademiji za obuku tužioca, sudija, advokata i policajaca su bili moji konsultanti u pripremi prezentacije ovog Zakona i oni su mi rekli da je prva stepenica ova specijalizovana obuka da se biraju senzibilasani iz redova policije.
Meni se nije svidelo što su nosioci tih aktivnosti policajci. Ne zato što ja imam nešto protiv policije, naprotiv mi u Trsteniku imamo dobru saradnju sa policijom, ali svaki policajac mora da pravi konsultacije pre svojih aktivnosti sa tužiocem, pošto su oni zaduženi za istražne radnje.
Vesna Raković, rukovodilac Internog tima za nasilje CSR Kruševac:
Mi smo se organizovali prvenstveno zbog naloga Ministarstva koji su dobili svi centri za socijalni rad u Srbiji da posebnu pažnju posvetimo nasilju. Od 1. oktobra smo se organizovali slično kao Centar za socijalni rad u Trsteniku. Imamo poseban interni tim u užem i širem sastavu.
Uži sastav su ljudi operativci koji rade na vođenju slučaja i prošireni sastav gde se nalazi naša zamenica direktora, pravnici i ostali stručnjaci po potrebi.
Veliki je broj prijavljenih slučajeva nasilja, posebno u poslednjih mesec dana. Od 1. novembra do danas ima preko 90 prijava nasilja. To je veliki broj. Policija ima obavezu da evidentira svaku prijavu, da prijavi svaki slučaj nasilja. Iza tih prijava nikad se ne zna šta može da bude i koliko ozbiljno može da bude. Naš veliki problem, kao i svih centara na teritoriji Srbije, je hronični nedostatak broja radnika.
Ljudi moraju da budu edukovani za nasilje. I zbog toga se ide na specijalizaciju u centrima. Naravno, potrebna je specijalizacija tužilaštva i sudova. Centri su se prvi organizovali. Centar je neko ko treba da pruži zaštitu i pravnu pomoć, ali ne možemo mi sve. Mi smo za sada koordinatori tog procesa i kod nas se na mesečnom nivou održavaju sastanci svih relevantnih činilaca i to za sada uspešno funkcioniše.
Snežana Živković, Romani cikna
Centri za socijalni rad su žrtveni jarci dugi niz godina. Obrazovanim ljudima je jasno šta znači sindrom žrtvenog jarca. Prosto, potreba da se bavimo nečim što je marginalno da se ne bi bavili suštinom. Dobro je naći krivca i mi se kroz to oslobađamo napetosti, mi se praznimo ali problem se i dalje nije rešio.
Baš danas nam je stiglo iz Zavoda za staistiku, opšti podaci za Kruševac . Mi smo to i znali, ali sad tačno imamo podatak da mi u Kruševcu imamo jednog stručnog radnika na 4.500 stanovnika i imamo jednog voditelja slučaja na 700 slučajeva. Za mene je ovoj zastrašujuće.
Vesna Raković:
Mi smo na godišnjem nivou imali 700 prijava nasilja za prošlu godinu, dok veliki centri npr. Kragujevac imaju oko 1.500 prijava na godišnjem nivou.
Nasilje nije problem samo u našoj zemlji. To je problem svih zemalja pa i onih bogatih. Skoro sam bila na nekom seminaru koji je organizovala Švedska i izneli su podatke da Švedska na godišnjem nivou ima preko 125 ubijenih žena. Oni imaju malo više stanovnika od nas, oko 9 miliona. U velikom su problemu i oni. 150.000 dece je u porodicama koje trpe nasilje. Nasilje je problem i za zemlje koje imaju razvijen sistem socijalne zaštite, Nasilje je nevezano za siromaštvo, za tranzicije koje smo prošli, ima ga u svim zemljama. Ali, mi živimo u našoj zemlji i moramo se baviti našim problemom.
Slaviša Milenković:
U istraživačko-novinarskom poslu bilo je zanimljivo istražiti šta su okidači nasilja. Došli smo do zanimljivih podataka u mikro sredinama. Recimo za Varvarin je veoma karakterističan alkoholizam. Postoji i problem postraumatskog sindroma, ljudi koji su bili na ratištima, pored ekonomskog i socijalnog momenta koji je takođe značajan. Mi odbijamo da priznamo da ima ljudi koji imaju psihičke poremećaje kao posledicu njihovog učešća u ratovima.
Vesna Raković:
Ne postoji nijedan zdravstveni odnosno preventivni program na nivou cele zemlje koji bi tretirao takve ljude, da bude obaveza da oni koji su bili na ratištu odu na neki pregled i da se podvrgnu tretmanu, da shvate šta im se desilo i da to bude negde zebeleženo.
Snežana Živković:
Nije mali broj slučajeva gde je od strane policije procenjeno da su to minorni porodični sukobi a da posle dve tri godine ispliva saznanje o toj porodici, o mučnim stvarima unutar nje. A i same žrtve ne kažu policiji sve jer samim prijavljivanjem oni stavljaju svoj život na kocku. Kad se malo stišaju žrtve shvate da su životno ugroženi i onda poriču ozbiljnost. Najčešće razvodne, „Nije to strašno“, „Desilo se“, „Pomirićemo se“…Sve to da bi se svelo na procenu opasnosti.
Dragojlo Minić:
Za svaku intervenciju policija konsultuje tužioca. Tražio sam koliki je broj predmeta koje su tužioci pokretali zbog zaštite. To je zanemarljiv broj jer su oni aktivno legitimisani da pokreću postupke i vode. Nasilje se najbolje suzbija autoritetom vlasti. Autoritet vlasti imaju policija, sudovi, tužilaštva. Ako autoritet vlasti kod toliko prijava ima zanemarljiv broj pokrenutih i vođenih postupaka, šta očekivati?
Jelena Milutinović, NVO Evrokontakt
Rekli smo okidači su alkoholizam i postratni sindrom. Ako postoje ti okidači zašto taj nasilnik deluje samo prema svojoj ženi, prema svojim ukućanima? Čitamo i u novinama „Bio je dobar komšija“, „Čuli smo da su se svađali“…Uvek je dobar prema drugima a nasilan samo u svojoj porodici usled alkoholizma. On može da bude pijan i van kuće ali ne bije svog komšiju,on bije svoju ženu,najčešće sa teškim ishodom.
Vesna Raković
Ja moram da se pohvalim kad je u pitanju saradnja sa policijom. Mi smo korektni saradnici i nekako najtešnje sarađujemo. Oni rade svoj posao, imaju hijerarhijski strogo postavljen sistem procedure koji moraju da poštuju. Što se tiče problematike nasilja možda im treba ta uža specijalizacija i senzibilisanje ljudi koji će da rade samo to.
Dejan Milenković, zamenik osnovnog javnog tužioca u Kruševcu
Mislim da se u javnosti dosta govori o posledicama a nedovoljno o uzroku. Nasilje je generalno jedan kompleksan problem i mislim da je dobro da su se svi tekstovi koje ste pisali, teme kojima ste se bavili u prethodnom periodu obuhvatale različite oblike nasilja.
Bez obzira što smo čuli da je nasilnik u porodici često fini i pristojan kolega i dobar komšija među nasilnicima nema pravila. Ima i tih koji su dobre kolege i dobre komšije ali su nasilnici u porodici. Ima i onih koji su nasilni ne samo u porodici već i na poslu, na ulici, na bilo kom mestu da se nađu. Porodično nasilje nije moguće posmatrati izolovano u odnosu na neke druge oblike nasilja ako pričamo o uzrocima.
Činjenica je da nasilja ima dosta i u školi, na stadionima, nažalost mnogo i u medijima. Mislim da teško možemo govoriti o efikasnom odgovoru države prema nasilju ukoliko se desi, a svi smo svedoci da je bilo takvih perioda, da se u udarnim terminima na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom, izuzev javnog servisa, emituju rialiti programi koji promovišu nasilje, i fizičko i verbalno.
Činjenica je da smo svi bili očevici toga da lice koje je osuđeno na višegodišnju zatvorsku kaznu može da ima svoj termin od nekoliko sati na televiziji sa nacionalnom frekvencijom i da to gleda cela Srbija.Problem je suviše kompleksan da bi smo mogli da ga sagledavamo iz samo jednog ugla ali mislim da je bitno da u definisanju problema i u postavljanju ciljeva budemo realni.
Vladimir Antić, Centar za socijalni rad Trstenik
Podvukli smo ulogu tužioca ne zato što je naša saradnja loša nego baš iz razloga što nam se čini da tužilaštvo ima veći autoritet i da bi svojim autoritetom, naročito prema policiji moglo u velikoj meri da doprinese.
Kada dobijete poziv da je učinjeno nasilje u porodici imate problem šta ćete sa žrtvom? Ako je petočlana porodica, ako pričamo i sa ekonomske strane koja je u Srbiji jako značajna, to su enormni troškovi na mesečnom nivou smeštaja u sigurnu kuću. Promena nije kozmetička ako vi dobijate mogućnost da nasilnika izmestite a da žrtva ostane u bezbednom okruženju, u svojoj kući, i što se tiče njenog ličnog osećaja i što se tiče ekonomskog dela.
Kada su u pitanju rešenja ono što mi vidimo na delu možemo da u sprovođenju i tumačenju zakona budemo takvi da delujemo u korist žrtve nasilja. Kada su u pitanju prijave za nasilje u porodici istina je teško dokaziva ukoliko žrtva odustane od svedčenja. Međutim, nekada je za nasilnika izuzetno otrežnjujuće i samo pokretanje postupka. Ne bih voleo da tužilaštvo u nedostatku dokaza odustaje od gonjenja ali je ponekad samo gonjenje dovoljna poruka. Ako se podigne optužba, pa makar i pala, nekad je to dovoljna poruka nasilniku.
Ja ne bih nasilnika tretirao kao bolesnika. Samim tim što postoji poseban zakon za sprečavanje nasilja stavljen je akcenat na preventivno delovanju. Ovoga put nasilnik je stavljen u žižu u smislu da ono što je najznačajnije za žrtvu, da ona što pre bude na bezbednom. Ovim zakonom se to omogućava tako što su policiji data veća ovlašćenja. I do sada je postojao institut zadržavanja koji su koristili po mom mišljenju nedovoljno često. I u svemu su bili upućeni na tužioce.
Ovim zakonom policajci imaju slobodu da odrede hitnu meru, da udalje nasilnika na 48 sati. Ujedno daje prostora i nama , koji kuburimo sa kadrovskim potencijalom, da reagujemo, da se pripremimo. Daje tužiocu vremena da prikupi što je neophodno da odredi pritvor.
Dejan Milenković:
Krivično delo nasilja u porodici u našem krivičnom zakonodavstvu postoji nekih četrnaest godina. U borbu protiv tog opšte prisutnog problema mi smo se uključili znatno kasnije u odnosu na neke druge države koje su razvijenije u odnosu na nas. U Hrvatskoj je u poslednjih deset godina ubijeno više od trista žena. Hrvatska ima nešto preko četiri miliona stanovnika a Srbija preko sedam miliona. Ako bi smo taj broj žrtava posmatrali u odnosu prema broju stanovnika došli bi smo do zaključka da je u zemlji koja je punopravni član Evropske Unije ubijeno duplo više žena nego u Srbiji.
Međutim, bez obzira na sve to, moramo stvari posmatrati u širem kontekstu. Statistički je evidentno, kada pričamo o ovim najtežim oblicima nasilja, da je polovina tih slučajeva izvršeno iz vatrenog oružja. Činjenica je da je u našoj zemlji oružje bilo dostupno gotovo svima, da je moglo da se kupi na raznim mestima. Mislim da su i naši propisi i primena tih propisa isuviše liberalni u pogledu dobijanja dozvole za posedovanje oružja.
Mislim da je usvajanje Zakona o sprečavanju nasilja u porodici pozitivan iskorak u pogledu borbe protiv tog društveno neprihvatljivog ponašanja ali takođe mislim da ne smemo imati iluziju da će jedan zakon rešti sve. Nikad i nigde nije rešio pa neće ni kod nas. Veći deo normi koje predviđa taj zakon se u Gradu Kruševcu primenjuje znatno ranije nego što je taj zakon uopšte bio u proceduri.
Policija ima obavezu da u slučaju prijavljenog nasilja izađe na lice mesta da, pre svega, prikupi dovoljno obaveštenja o samom događaju i da li i u kojoj meri zavređuje stepen pažnje takvu reakciju. Nakon prikupljenih tih prvih informacija dežurni operativac o tome obaveštava dežurnog javnog tužioca, saopštava informacije koje ima na licu mesta, a ukoliko neke od bitnih informacija policajac tužiocu nije saopštio, tužilac može da zatraži dodatne informacije. Policajac nakon prikupljanja tih obaveštenja dodatne informacije daje dežurnom tužiocu gde se proceni da li je potrebno, a obavezno ako je dete žrtva nasilja uključuje se i Centar za socijalni rad a po poterebi i predstavnik Centra izlaz na lice mesta.
I u takvim situacijama prioritet je procena bezbednosti žrtve. U zavisnosti od te procene se i preduzimaju dalje mere, odnosno ukoliko je procena da je visok stepen rizika za život žrtve u takvim situacijama uvek se i neizostavno prema prema izvršiocu od strane tužioca određuje mera zadržavanja ili lišenja slobode u trajanju od 48 sati nakon čega tužilac nadležnom sudu podnosi predlog za određivanje pritvora. I takvih je slučajeva u praksi iz godine u godinu, a ako hoćete iz meseca u mesec u tekućoj godini, sve više i više.
Ono što je nama problem u toku postupka u radu, a čega nema dovoljno u javnosti, je to da se to odustajanje žrtve od bilo kakvog oblika saradnje sa nadležnim organima i institucijama ne dešava protekom dve –tri godine ili dva – tri meseca, već se u praksi dešava u makar 80% slučajeva u prvih pola sata. Možda to sad deluje neverovatno, ali je to zaista tako. Policija telefonom dobije obaveštenje da je izvršeno nasilje, prođe 15-20 minuta do pola sata do izlaska policije i u 80% slučajeva se desi da policajac kad izađe na lice mesta od osobe koja je telefonom prijavila nasilje dobije informaciju da se ništa nije desilo.
Postupak je mnogo efikasniji i mnogo se brže i jednostavnije stiže do osuđujuće presude i krivične sankcije za nasilnika u situacijama gde postoji saradnja žrtve nasilja. Nasilje se najčešće dešava u stanu i kući. Svedoka koji su van te porodice ima vrlo malo a kad ih ima nerado učestvuju u nečemu što shvataju kao mešanje u nečije lične i porodične stvari.
Ekonomska zavisnost je, vrlo često, uzrok nasilja i činjenica je da se žene koje su ekonomski nezavisne mnogo lakše odlučuju da prijave nasilje. Iz tog razloga mislim da je jedna od prednosti pomenutog Zakona o sprečavanju nasilja to što se po prvi put u taj proces sveobuhvatne borbe protiv nasilja uključuje Ministarstvo rada preko Nacionalne službe za zapošljavanje. Mislim da bi taj proces za zaštitu žrtve bio mnogo efikasniji ukoliko joj se omogući da radi, ukoliko joj se omogući da ima svoje prihode, da može da izdržava sebe, decu i da sama shvati da u takvom okruženju više ne želi da živi.
Čovek koji sada radi u švedskoj ambasadi ranije je bio šef policije u Malmeu. Pitao sam ga da li oni imaju taj problem da žrtva dođe na sud pa neće da svedoči odnosno koristi se svojim zakonskim pravom da ne svedoči. On kaže da, ali da njihov zakon predviđa da se podnošenje krivične prijave u policiji žrtve snima, video i audio, i ukoliko žrtva ne želi da svedoči pusti se njen snimak iz policije gde se često na licu vide i telesne povrede kojima se potvrđuje istinost onog o čemu govori i na osnovu toga nasilnik može da bude osuđen.
Ovde žrtva često dođe u situaciju da više puta mora da ponavlja ono o čemu joj nije prijatno da govori, ali to ne čini zbog toga što policija ili sud žele sekundarnu viktimizaciju žrtve, već zato što to zakon predviđa.
Mislim da je status privilegovanog svedoka u našem zakonodavstvu kod problema dokazivanja nasilja u porodici zaista nešto što je velika prepreka. U tom smislu trebalo tragati za novim zakonskim rešenjem koje bi omogućilo da ukoliko žrtva nasilja pristane da jednom govori o nasilju i o tome ispriča svoju priču policiji ili tužiocu, pred kojim god organom, dati dokaz može da se koristi pred sudom i da na osnovu tog dokaza nasilnik može da bude osuđen.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Comments are closed.