Učenici koji vrše nasilje, kao i oni koji su žrtve nasilja, dolaze iz porodica različitog socijalnog statusa, ali im je svima zajedničko da su negde, u procesu vaspitanja, roditelji zapostavili svoju decu.
Podaci do kojih je došao CINK i razgovori sa brojnim stručnjacima u Kruševcu koji su u kontaktu sa vršnjačkim nasiljem ukazuju da je vreme da se klasične matrice tumačenja profila nasilnika, žrtve i porodice menjaju ili bar redefinišu. Pravila praktično nema.
– Stoji i dalje da su žrtve na neki način različite od druge dece. Mogu eventualno biti intelektualno indisponirana, sa nekom govornom manom ili čak fizičkim nedostatkom, usled čega je došlo do socijalnog neprilagođavanja – ukazuje Milica Miletić, psiholog Službe za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Doma zdravlja, dodajući da takva deca nisu dovoljno ohrabrena ni u roditeljskoj ni u školskoj zajednici da priznaju sa kakvim se problemima suočavaju. – Takva deca ćute i trpe, u strahu su da ne izazovu nov incident. Za nasilnika je skoro pravilo da ima neprerađenu agresiju. U našu ustanovu dolaze uglavnom iz gradskih škola, ali to uopšte ne znači da nasilja nema u seoskoj sredini.
Naša sagovornica napominje da žrtve nemaju samopoštovanje, ali da nasilnik ima iskrivljenu veru u sopstvene kapacitete.
–Dete koje je zlostavljano živi u patnji i u strahu, a kada odraste imaće dodatni problem da se adaptira – smatra Milica Miletić. – Stalno je zabrinuto i usled briga ugroženo mu je zdravlje.
Stručnjaci podvlače da su socijalne, društveno – statusne kategorije, različita nacionalna pripadnost (primećeni su u tom smislu problemi u seoskim školama) samo stereotipna percepcija u vezi sa temom o kojoj je reč.
Na Odeljenju psihijatrije Opšte bolnice otkrivaju da se pogrešno smatra da nasilnici među decom odrastaju uglavnom u siromašnim slojevima društva.
– U svim imovnim kategorijama postoje nasilnici, kao što u svim imovnim kategorijama postoje i oni koji trpe nasilje – ističe dečji psihijatar dr Dragan Dronjak – Kada govorimo o vršnjačkom nasilju, najčešće govorimo u muškom rodu, ali sve više bi trebalo govoriti u “opštem rodu”, zato što sve više ima nasilnika i među devojčicama. Kulturološki su dečaci ti koji se tuku i to je još uvek društveno prihvatljivo. Poruke mnogih očeva sinovima glase: “Ti si muško, treba da se tučeš, treba da pokažeš zube”. Ipak, ne treba izgubiti iz vida da i na devojčice utiču razne društvene poruke, pre svega sa televizije: u redu je da se pljuje, da se vređa i fizički nasrne na drugog.
Dr Dronjak smatra da nije siguran u vezi s tim da li eksplicitno može da se govori o profilu nasilnika, ali dodaje da je svaki nasilnik uglavnom žrtva nasilja, najpre u porodičnom okruženju i da različiti oblici zlostavljanja i zanemarivanja deteta mogu da budu deo problema.
– Kada je reč o profilu žrtve, to mogu biti deca koja po nekim intelektualnim ili fizičkim karakteristikama privlače pažnju nasilnika – zaključuje dr Dronjak. – Deca su surova, pa kažu “ti imaš velike uši”, “slabiji si na fizičkom”, “ne znaš da šutneš loptu”, “ne znaš kolut napred”, “ti si slabić”, “ti si ovakav, ti si onakav” – dete se sve više povlači i odatle sve kreće.
Iako statistika Centra za socijalni rad pokazuje da je među učesnicima vršnjačkog nasilja više dečaka, sagovornici CINK-a podvlače da do njih ne dolaze svi slučajevi. Objašnjavaju da poreklo nasilne dece i žrtava nije jedinstveno.
– Nasilna deca ne potiču uvek iz porodica gde ima nasilja i kriminalnih aktivnosti. Vrlo često su u pitanju sasvim zdrave i normalne porodice – kaže specijalni pedagog Irena Zarić, rukovodilac Službe za zaštitu dece i omladine Centra za socijalni rad. – Dešava se da roditelji imaju suprotne vaspitne stavove ili se u odgoj mešaju članovi familije. U suštini, reč je o vaspitno zapuštenoj deci. Roditelji se retko obraćaju našoj ustanovi mimo protokola. Možda smo imali četiri do pet prijava. Reč je o zahtevima roditelja koji nam priznaju da više ne znaju šta da rade sa svojom decom. Mnogi, međutim, ne znaju kome sve treba da se obrate za pomoć ili su prošli čitav put od psihologa, razrednog starešine, direktora, pa ih je neko, posle ko zna koliko vremena, uputio na Centar.
Nasilnici ne moraju biti loši učenici, kao što žrtve nisu eksluzivno samo đaci sa peticama. Bilo koji intenzivniji korisnik interneta iz školske klupe može postati žrtva “sajberbulinga”. Nedavno je objavljeno da mladi koji su bili zlostavljani imaju tri puta veće šanse da se nađu u situaciji elektronskog nasilja.
Površno shvatanje roditeljstva, čiji nosioci rado prepuštaju potpunu vaspitnu ulogu školama, koje, opet, nisu uvek na visini zadatka, stvaraju ozbiljan nedostatak u preveniranju nasilnih situacija. Da roditelji kasno registruju promene kod viktimiziranog deteta, a da roditelji nasilnika ne priznaju problem, dva su toponima u kontekstu vršnjačkog nasilja.
U Savetovalištu za decu i mlade Doma zdravlja navode da porodica žrtve rado sarađuje, ali da u situaciji nasilja, “frontalno” postavljena porodica smatra nasilno ponašanje deteta i kao lični, roditeljski neuspeh.
– Oko 90 posto porodica koje nam se jave, porodice su žrtve vršnjačkog nasilja i javljaju se mnogo ranije nego roditelji sa detetom koje vrši nasilje – svedoči dr Dragan Dronjak, dečiji psihijatar. – Znači, dete je doživelo nasilje jednom, dva ili tri puta, nakon čega je usledila stresna reakcije. Roditelji dovode decu sa psihičkim smetnjama koje mogu trajati kraće ili duže. Obično doznajem da je incident zbog kojeg je doveden samo poslednji, ali da je žrtva prećutkivala kontinuirano nasilje, jer je smatralo da će dobiti kritiku ako se požali ili je bilo u strahu od odlaska roditelja u školu, što može izazvati potonju reakciju. Do psihijatrijske službe roditelji dece nasilnika dolaze uglavnom kada ih na nju upute psiholozi i pedagozi škole, a ukoliko postoje problemi i unutar porodice, “adresira” ih Centar za socijalni rad. Nekada roditelji dolaze sami onda kada dete postane agresivno prema njima. Gubitak roditeljskog autoriteta osnažuje malog zlostavljača.
– Ovo poslednje je naročito prisutno u porodicama gde postoje nasilje prema majci, pa je otac, uslovno, dao legitimet nasilnom ponašanju, dozvolio je i sinu da prema njoj bude nasilan – kaže dr Dronjak. – Bilo je tu i potezanja noža i bacanja čaše. I dolazak roditelja sa decom koja vrše nasilje najčešće je praćen pokušajima da se sve to zataška. Često čujemo roditeljska “opravdanja” i “argumente” poput “to je njegova priroda”, “Moj dever je takav”, “Moj brat je bio takav”. Tako pokušavaju da ih aboliraju. Kada dete pođe u školu i krene sa drskim ponašanjem prema autoritetima ili sa bežanjem iz škole, roditelji imaju običaj da kažu “on je takav, ali ne znam šta da mu radim”. Kada dete napuni 12 ili 13 godina, priznaju da su nemoćni i da se, čak, plaše svoje dece. Odgovoran roditelj prati i sluša dete, detektuje moguće promene i neočekivane reakcije.
U porodicama gde postoje multiproblemski odnosi idealno vaspitanje skoro je nemoguće. Građenje ličnosti zlostavljača traje godinama i svaka drastična klima (agresija ili ravnodušnost) višestruko usložnjavaju problem.
– Imate nasilnike čije roditelje ne možete da dovučete ni na roditeljski sastanak – napominje specijalni pedagog Irena Zarić. – Kada stigne poziv iz Centra, dešava se da dete dođe samo ili jedino sa majkom, pa se ispostavi da je otac donekle uzrok lošem odgajanju deteta. Budući da se bavimo delikventnim ponašanjima, neki roditelji sarađuju prilikom vaspitnih mera, a neki ni tada. Kao ustanova nemamo represiju poput policije i pravosudnih organa. Rešavate problem bez mogućnosti sankcija, i samo uz mere eventualnog lišavanja roditeljskog prava, koje mogu da ne postignu željeni efekat.
Sagovornici CINK-a potcrtavaju da se i prema nasilniku odnose dobrim delom i kao prema žrtvi. Stigmatizacija ne jednom može da podstrekne dalje nasilno ponašanje, a prvobitna neadekvatnost ume da kulminira daljim socijalno neprihvatljivim delovanjem. I do skora uverenja da deca – nasilnici po pravilu fizički dominiraju nad slabijima, a da žrtve vrebaju na osnovu diferencije različitog porekla, barem u kruševačkim školama poslednjih godina, samo uslovno važe. Na snazi su novi modeli đačkog terora, individualna i grupna maltretiranja dece neviđenih razmera, koje u osnovi imaju “samo” patologiju.
Comments are closed.