Možda niste primetili, ali nekada davno na tom mestu beše veliko i bogato carstvo kojim vladaše Stari mudri car. No, Starom mudrom caru odsekoše nogu i on umre. Tada zemljom zavlada mrak, te u tom mraku svaki narod ogradi svoj komad zemlje, a osiromašeni gromovi, koji često udaraše NA TO, NA TO i samo NA TO, donosiše svetlost u jedan njen deo.
U toj zemlji življaše kazandžija koji se u tom mraku prosvetli, te hvatajući tračke svetlosti koje bacaše milosrdni anđeli, on se iz nekake rupe koju je kopao, premetnu, te dobi majstorsko pismo.
Imađaše on i dobrog učitelja, te se sa njim i orodi. No kad taj učitelj ode iz zemlje, te se opet vrati, kazandžija se učini da ga više nikako ne prepoznaje, mada ga učitelj često pominjaše u raznim besedama, a sve po gorem i gorem.
Tako jednoga dana idući zemljom naiđe na kakav kontejner, te u tom kontejneru nađe nekake vreće, a u tim vrećama gomilu čarobnih listića. Bejahu to listići koji donosiše snagu onom ko ih ima i kojima se hrani veliki ego i neskromna sujeta. To kad na jedan izabrani dan se iznesu providne kutije, i kad bi neki čovek kroz rupu na toj kutiji ubacio čarobni listić, ovome na koga bi mislio u tom času bi odmah porasla vladarska moć.
Kazandžija kad nađe te vreće sa čarobnim listićima, tajni savetnik SAD ga dobro poduči, i on uze podguzni stiropor, te ga metnu pod sebe. Kako sede na taj stiropor, tako mu pade snaga, te on leže u postelju i počne kolutati očima. To trajaše cela dva dana i dve noći, za koje on ne uzimaše ništa za jelo, osim infuzije, sve dok se ne pojavi čarobnjak sa bradom, pa ga ukori i nauči da će mu hrana dobro činiti, te ga kazandžija posluša, a onaj čarobnjak ga poprska svetom travom i ode. Kako ovaj to učini, kazandžija se direktno iz postelje preseli u fotelju.
U tom času on pozva veliki skup, te pustivši suzu, odrodi se od najmlađeg deteta, koje je već bilo poraslo i osamostalilo se, te ode u vladarski čardak.
Imaše on još dva čardaka, ni na nebu, ni na zemlji, već na nekakoj obali, za koju mu Mali savetnik reče da baš na tom mestu izgradi čardake, jer će baš tu izaći drugi čardaci iz reke, te će on biti najbliži komšija čudu od grada na vodi. Sad kad sede u onu fotelju, sve se praveći nevešt da bi zavarao svet, on krenu da zakonima brani svoje čardake, za koje se nekim zlim ljudima prohtelo da ih ruše.
Ta fotelja ni njemu samom nije dobro donela, jer kako u nju sede tako poče da priča čudne stvari. Da nije bio to on, nego neki drugi čovek, ljudi bi za njega kazali da mu razum iščeze.
Tako jednom prilikom reče žutom čoveku da je u staroj knjizi sa proročanstvima video kako će njegov žuti narod da vlada ovom zemljom i da pije vodu iz nekake zagađene reke. Žuti čovek tad ostade u čudu i dan-danas traži po onoj knjizi gde je to napisano.
Pored ovoga voleo je na velikim skupovima da govori, pa tako ode na jedan gde su ljudi u gaćama bacali loptu po vodi i uze napravu na koju se govori. Kad narod to vide, a znajući da je kazandžija neplivač, krenu da zviždi i huči iz sveg glasa. Uto brzo skoči jedan od ministara, pa čim pre stavi kazandžiji ruke na uši i tako se to završi, a kazandžije se načini kao da ništa nije čuo.
Drugi put, pak, deleći ordenje po zemlji, nađe se on, kao golijat pred Davidom, pred jednim čovekom koji ne hteše da primi orden od njega, već mu udari na sujetu. Tu hitro đipi, sad ministar sa čudnom frizurom, te popljuva onog čoveka, a kazandžija se opet učini nevešt i ode u svoj čardak.
Sad su se već svi pitali gde leži njegova snaga, ali on je tu tajnu vešto krio u rodnom čardaku kojem nije moglo da se priđe ni po zemlji, ni iz vazduha. Letovi su bili zabranjeni, a na putu su stajali neki polu ljudi – polu psi koji su kidisali na svakoga ko bi probao da priđe tom mestu.
Ali se jednog dana kazandžija prevari, te pozva na lulu trećega ministra, koji se zbuni na taj poziv kao Ivica bez marice, ali nemajući kud ipak ode. Kad se vratio sa kazandžijine lule, on rumenih obraza otkri svima gde ovome leži snaga. Ispriča kako pred čardakom kazandžijinim stoji kakva čudna naprava koja se puši i ispušta čarobnu tečnost. Dovoljno je samo da mirišeš taj dim pa da već ne znaš šta radiš, a ako i onu čarobnu tečnost probaš potpuno se izgubiš, te ono kad dođe dan da se čarobni listići u providne kutije ubacuju, a ti sve jednako samo na kazandžiju misliš. I što više tu tečnost piješ, to te tera da piješ još i sve više ne znaš šta činiš.
Tada narod shvati da sve dok miriše onaj dim iz kazandžijine naprave i dok pije onu čarobnu tečnost, dotle će i kazandžija da vlada ovom zemljom.
Sa terena izveštava
vaš lutajući reporter
dr Svojko Nezbit
Comments are closed.