Kao i svako dete, tako i moj mlađi sin prolazi kroz faze kada je opsednut nekim stvarima. Jedno vreme su to bile rampe.
Obišli smo skoro sve u Kruševcu, znao sam gde se koja nalazi, pogotovo ove nove koje svetle. Pregledao sam sa njim mnogo klipova na YouTube sa snimljenim rampama na pružnim prelazima i bio sam stvarno iznenađen kako taj sistem funkcioniše po svetu. Pored toga, nisam mogao da verujem da neki od takvih snimaka imaju milionski broj pregleda, kao na primer www.youtube.com/watch?v=roQX6xtuvIw&t=66s sa preko 30 miliona pregleda.
Mislim da je bila prošla godina kada sam zatekao dete svo uplakano. Vodila ga je baka do obližnjeg pružnog prelaza gde su zatekli radnike koji su skidali rampe sa prelaza, što mu je veoma teško palo. U početku nisam mogao da poverujem da je skidaju trajno već da je menjaju nekom novom, posebno zato što je u pitanju vrlo nezgodan prelaz, nepregledan, prometan, a u pitanju je ipak glavni železnički pravac od Stalaća prema Kraljevu.
Pošto trenutno živim tu blizu znam da prolaze vozovi svakog dana. Na sajtu Železnica Srbije može da se nađe i red vožnje (http://w3.srbrail.rs/ZSRedVoznje//stanicni/KRU%C5%A0EVAC/12204/29.01.2019/0000/polazak/999/sr) iz koga se vidi da sa kruševačke železničke stanice dnevno pođe šest manjih ili većih putničkih vozova, od kojih mi je najinteresantniji onaj oslikani nacionalni što ga vratiše sa Kosova.
Neretko prođe i neka teretna kompozicija, spora i dugačka, kao podsećanje na neka prethodna vremena. Znamo da ozbiljne ekonomije imaju ozbiljne železnice. Nekada, pre nekoliko decenija, i mi smo živeli u ozbiljnoj državi u kojoj je Kruševac bio jedan od najjačih industrijskih centara. Svaka veća fabrika je imala svoju prugu koja se spajala sa glavnim pružnim tokovima, što se ponegde još može da se vidi, a poneka rampa na glavnim putnim pravcima još postoji, ako na primer ona u Dedini. Jeste da su naši vozovi stalno kasnili, ali smo nekako bili na toi naviknuti. Studentarija je putovala Danskim Kraljevskim vozom koji je vozio do Beograda preko Kraljeva i Kragujevca jako dugo, što je bio povod za nadimak ’’danski’’ jer je putnicima izgledalo da je ceo dan potreban da bi se stiglo do Beograda.
Onda je došla bolja budućnost u kojoj smo ostali bez mnogo čega, a mi u Kruševcu jedno vreme i bez vozova. U međuvremenu je pruga do Stalaća obnovljena i vozovi opet nekako stidljivo prolaze kroz naš grad, uglavnom do Jagodine i do Kraljeva. Međutim, dobili smo neka nova ’’pravila’’, zahvaljujući kojima su sve rampe sklonjene (osim one kod Mlina), uključujući i onu koja mi je dete rasplakala. Svaki put kada prođem taj prelaz pomislim kako je sve to nebezbedno i kako može neko tu da strada što do sada, koliko je meni poznato, srećom nije bio slučaj.
Nažalost, u našoj zemlji su se desile dve nesreće na pružnim prelazima u Donjem Međurovu kod Niša i na izlazu iz Vrnjačke Banje. U prvoj je stradalo petoro ljudi, od kojih dvoje dece, dok je drugi srećom prošao bez ljudskih žrtava. U svoj toj tragediji i muci nešto nisam čuo da se bilo ko osetio odgovornim za ovakvo stanje na našim železnicama i da je makar ponudio ostavku iz moralnih razloga, što bi u većini evropskih zemalja bio slučaj. Niko, apsolutno niko.
Sa druge strane, možemo da pročitamo razne izjave i saopštenja iz kojih možemo saznati da je sve u redu i po propisima i standardima, kao npr. ovo koje su potpisale Železnice Srbije (www.blic.rs/vesti/hronika/zeleznice-srbije-na-pruznom-prelazu-kod-nisa-nema-rampe-a-po-nasim-kriterijumima-ni/nzhtdc7), a koje ne može da se nađe čak ni na njihovom sajtu.
I tako stvari stoje kod nas…nigde odgovornosti, svi se zaklanjaju iza nekih propisa koje je opet neko izradio i usvojio. Naizgled, sve je u redu, a na pružnom prelazu u Donjem Međurovu ovih dana se postavlja nova rampa. Resorna ministarka je čak izjavila da nisu stručnjaci zakazali, da nesreća nije krivica Železnice i da će dodatno obezbediti prelaz zbog sigurnosti, na zahtev meštana. Nije doduše rekla da oni to traže godinama, ali je izgleda moralo da dodje do tragedije da bi im zahtev bio ispunjen. Sve u ovoj državi može da prođe ukoliko se mediji time ne bave. A kada se to ’’nešto’’ dogodi, onda se brže-bolje peru ruke i svaljuje krivica na nekog drugog.
Osećaj odgovornosti? Jednog dana, možda, sada nikako.
Comments are closed.