KAKO SE BORITI PROTIV NASILJA U PORODICI?: Neophodno uključivanje ženskih grupa

Uključivanje ženskih grupa u rad Grupa za koordinaciju, definisanje mera i izradu individualnih planova zaštite od izuzetnog je značaja za sprečavanje nasilja u porodici.

Snežana Jakovljević, predsednica Udruženja žena Peščanik, u autorskom tekstu piše o tome zašto je saradnja neophodna. Tekst prenosimo u celini.

 “Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, na neki način drektno proističe iz Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i suzbijanju nasilja prema ženama, koju je Srbija ratifikovala 2013. godine, a počela da primenjuje avgusta 2014. godine. Zakon je rezultat napora na daljem usklađivanju zakonodavstva u Srbiji sa međunarodnim standardima. To je, podsećamo, i jedan od uslova, koji se država obavezala da ispuni potpisivanjem sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji. Zakon je usvojen na sednici Skupštine Srbije, decembra 2016. godine a počeo da važi 1. juna 2017. Iako je tri i po godine dovoljan period za pametnu i odgovornu vlast da otkloni makar najvažnije nedostatke i unapredi primenu zakona, taj period u slučaju Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, vlast u Srbiji nije iskoristila na pravi način.

Osim malopre spomenutog usklađivanja sa međunarodnim standardima i povećanja broja razmatranih slučajeva nasilja, što se zvanično pripisuje ohrabrenosti žena da prijave nasilje, uz ogradu da ni to nije malo, za sada nema drugih vidljivijih benefita primene Zakona. Naime, tokom 2020. u Srbiji je ubijeno 26 žena u kontekstu porodično partnerskog nasilja, u proseku ništa manje nego u prethodnim godinama. Mreže Žena protiv nasilja je 2020. zabeležila više od 5.000 poziva za podršku na SOS telefonima svojih članica – specijalizovanih servisa za podršku. Broj sigurnih kuća za žene žrtve nasilja u porodici nije uvećan, a krizni centri za žrtve seksualnog nasilja i dalje postoje jedino u Vojvodini. 

U tekstu govorimo o jednom od propusta u primeni Zakona – nedovoljnoj saradnji vladinog i nevladinog sektora u sprečavanju i suzbijanju nasilja prema ženama i zaštite žena od nasilja. I to uprkos malopre spomenutoj Konvenciji Saveta Evrope, u kojoj se u članu 9 – Udruženja građana i civilno društvo, kaže: „Strane prepoznaju, podstiču i podržavaju rad relevantnih udruženja građana i organizacija civilnog društva u borbi protiv nasilja nad ženama i uspostavljaju delotvornu saradnju sa tim organizacijama na svim nivoima[1].

Kada je reč o primeni Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, članom 25 predviđeno je formiranje grupa za koordinaciju i saradnju u sprečavanju nasilja u porodici, čije osnivanje i rad su u domenu odgovornosti Javnog tužilaštva. Članovi grupe za koordinaciju osim predstavnika Javnog tužilaštva, čine predstavnice / i Centra za socijalni rad i Policijskih uprava u lokalnim zajednicama, za čiju teritoriju se osnivaju pomenute grupe. U poslednjem stavu navedenog člana Zakona kaže se da sastancima grupa „mogu, po potrebi, prisustvovati predstavnici obrazovnih, vaspitnih i zdravstvenih ustanova i Nacionalne službe za zapošljavanje, predstavnici drugih pravnih lica i udruženja i pojedinci koji pružaju zaštitu i podršku žrtvama.“

Prema informacijama koje stižu iz ženskih grupa širom Srbije, takva potreba ne postoji. Ili „ne postoji“.

Iskustva ženskih grupa na osnovu dosadašnjih kontakata i saradnje sa različitim institucijama u sistemu zaštite od nasilja, pokazuju da predstavnici institucija imaju svest o tome da rade važan i odgovoran posao kad štite žene od nasilja u porodici; nije im, dakle, strana odgovornost, niti poznavanje zakona. Najveći izazov postupajućim službenicima predstavlja nepoznavanje i nerazumevanje rodne dimenzije nasilja prema ženama u svim njegovim aspektima i pojavama. Zbog tog nerazumevanja, predstavnici institucija teško mogu da pojme zbog čega žene ostaju u nasilju, zašto se predomisle od pokretanja postupka, odustanu od već isplanirane mere. Zato im je teško i da razumeju da je žena u trenutku kada je donela odluku ili je ušla u proces napuštanja nasilnika i izlaska iz situacije nasilja u najvećoj, često i životnoj opasnosti, jer nasilnik oseća da počinje da gubi moć i kontrolu nad njom i u stanju je da učini i najgnusnije stvari kako bi ih zadržao.

Zahvaljujući direktnom radu i kontinuiranoj komunikaciji sa ženama, korisnicama SOS usluga, ženske grupe imaju uvid u konkretne slučajeve nasilja, u određene obrasce, ali i specifičnosti koje karakterišu pojavu i problem nasilja prema ženama. Kroz direktni rad sa ženama, ženske grupe stekle su dragocena i ne retko i praktična znanja o samom problemu nasilja prema ženama, koja drugi akteri i akterke u sistemu zaštite od nasilja nemaju ili nemaju u toj meri.  Ženske grupe su često jedine koje nastavljaju komunikaciju sa ženom u trenutku kada su svi drugi, znači institucije, porodica, prijateljice „digli ruke“ od nje. Nisu retke korisnice usluge SOS telefona sa stažom i do desetak godina.

Zašto je važno uključiti ženske grupe u rad grupa za koordinaciju, definisanje mera i izradu individualnih planova zaštite?

Učešćem ženskih grupa u grupama za koordinaciju i saradnju u sprečavanju nasilja prema ženama niko ne gubi, a svi dobijaju. Postupajući službenici imaju mogućnost da razmene informacije i iskustva i steknu nove uvide u problem nasilja prema ženama uključujući uvid u mehanizme, obrasce i vrste nasilja, ponašanje nasilnika i žrtve i u vezi sa tim, prioritete u zaštiti žrtava, kao i uvid u specifičnosti određenih vrsta nasilja i posebno nasilja prema višestruko marginalizovanim i ranjivim ženama. To postupajućim službenicima može biti od pomoći da bolje prepoznaju i razumeju rodnu dimenziju nasilja što će rezultirai efikasnijim merama zaštite od nasilja.

Žene sa iskustvom nasilja dobijaju, jer imaju nekoga za koga sa sigurnošću mogu znati da je na njihovoj strani, da razume njihove strahove, brige i odluke, koje drugima mogu izgledati nerazumne i često čudne.  Koliko smo samo puta čule od predstavnika institucija kako je za određenu ženu „urađeno sve da joj se pomogne da bi se ona na kraju vratila nasilniku“. Ženske grupe znaju zašto se žena vraća nasilniku i neće joj zbog toga okrenuti leđa. Učešćem u radu grupa za koordinaciju  dobijaju i same ženske grupe kroz mogućnost da praktično primene  ogromna znanja stečena u radu sa ženama.

Zbog svega navedenog, zajednica je takođe na dobitku i sigurno može postati bolja i uspešnija u suzbijanju nasilja prema ženama”.

[1] http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/lat/pdf/zakoni/2013/2246-13Lat.pdf

Možda vam se dopadne i Više od ovog autora

Ostavite odgovor

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.

nineteen − seventeen =

Skip to content