U drugom tekstu serijala koji se bavi mentalnim zdravljem mladih bavimo se ADHD-om, odnosno deficitnim poremećajem povećivanja pažnje uz hiperaktivnost.
ADHD je najčešća „samostalna dijagnoza“ u prethodnih par godina. Čim mladi primete kod sebe da ne mogu posvetiti pažnju svojim prijateljima, obavezama, njihov izgovor je ADHD.
Šta zapravo ova 4 slova označavaju? U pitanju je skraćenica za “Attention deficit hyperactivity disorder” odnosno deficitni poremećaj posvećivanja pažnje praćen hiperaktivnošću. Ovaj poremećaj je ustanovljena još 1798. godine od strane Aleksandra Kriktona.
ADHD je često dijagnostifikovan kod dece još u njihovom ranom razvoju, iako je roditeljima teško odvojiti uobičajeno ponašanje sa ovim poremećajem, postoje razlike.
Kada neko ima ovaj poremećaj, „ne može se skrasiti na jednom mestu“, ima problem sa fokusiranjem i često toj osobi misli odlutaju. Takođe, stručnjaci kažu da sva deca prođu kroz „neposlušnu fazu“ koja, ako traje više od 6 meseci, može upaliti lampicu kod roditelja da treba da se obrate lekaru.
Na platformama kratkih video sadržaja (poput Instagrama i TikToka) mladi prave sami svoje trendove koje kasnije širom sveta drugi prate. Jedan od tih trendova jeste generalizovanje mentalnih bolesti time što odjednom svi na svetu imaju simptome velikih poremećaja. Tim trendom ni ADHD nije zaobiđen.
Naša redakcija je obavila anketu među mladima i pitala ih o obaveštenosti o ovom poremećaju i dobila sledeće rezultate.
Više od 90% ispitanika je u nekom trenutku čulo za ADHD ili ADD, a njihovi izvori informacija su bili najčešće gorepomenute platforme, prijatelji koji imaju zvaničnu dijagnozu ili, pak, su saznali preko internet pretraživača.
Oko 60% učesnika misli da oni koji boluju od ovog poremećaja nisu ni svesni da ga imaju, dok oko četvrtine ispitanika misli da je ovaj problem globalan i ne treba ga smeštati u poremećaj. Takođe, postoji i određen broj onih koji su se izjasnili da je ADHD samo faza ili da se na internetu ne mogu naći korisne i validne informacije.
Poremećaj pažnje može biti dijagnostifikovan kod dece do 12-te godine, tad je najčešća pojava. Međutim, postoji određen broj ljudi starijeg uzrasta koji imaju ovo oboljenje. Mladi misle da baš njihova starosna grupa u skoro 70% slučajeva oboljeva, dok oko 29% čine deca.
Iako je ovaj poremećaj rasprostranjen širom sveta i to stotinama godina, škole se, prema mišljenjima mladih, ne ophode na najbolji način sa onima koji ovaj problem imaju. Preko 60% njih misli da profesori ADHD tretiraju kao fazu ili, pak, gaje prezir prema deci koja ne mogu pratiti nastavu na njihovom času.
Sa druge strane, vršnjaci tretiraju te osobe jednako ili ih ignorišu. U 10% slučaja se dešava da ih zaobilaze, a 6% misli da oni ismevaju osobe sa ADHD-om.
Po mišljenju ispitanika, o ovom problemu treba pričati jer mladima koji se ne mogu snaći u sredini zbog ovog poremećaja treba pomoć i razumevanje. Takođe, treba smanjiti osećaj usamljenosti kod tih osoba i smanjiti broj samostalnih dijagnoza, kao i nedijagnostifikovanih slučajeva.
Kako ne bi došlo do pogrešnog tumačenja poremećaja pažnje, potrebno je govoriti o ovom poremećaju u većoj meri. Potrebno je da stručnjaci izraze svoje mišljenje na ovu temu, a ne da informacije divlje lutaju na TikToku, te da svako za sebe može reći da ima ADHD.
Pravu i čvrstu dijagnozu može dati samo psihijatar/psihoterapeut/psiholog te je potrebno stvoriti plan podrške, zbog postojećih problema i diskriminacije koja se nad njima vrši. Takođe, to bi bili sjajni početni koraci za buduće generacije koje bi se možda susrele sa ovim problemom.
Comments are closed.