RODNI REFLEKTOR ZA MLADE: Seksizam u medijima i isticanje različitosti polova

Hteli ili ne, okruženi smo raznim vidovima propagande koja nam se plasira kroz različite medije. Ta propaganda ne predstavlja samo iskaz određenih političkih stavova ili mišljenje imućnih ljudi, već nam se jasno prenosi poruka o različitostima polova.

Mediji su veoma korisni i život bez njih ne bi bio moguć. Preko njih se čovek informiše, a sama njihova dostupnost je fascinantna. U roku od samo nekoliko sekundi može se doći do bitnih informacija. No, da li je to jedina osobina koja nešto čini medijima?

Pod samim pojmom mediji, prvenstveno ljudima na pamet padaju novine, televizija, radio, portali itd… Često, u odgovorima mladih, možemo naći i društvene mreže, no one nikada ne mogu biti u potpunosti pouzdan izvor preko koga se treba informisati. Mogu predstavljati samo pomoćni put.

Mladi nemaju naviku da uključe televizor kako bi proverili najnovije informacije, no „imaju sreće“ da gotovo isti sadržaj biva plasiran i na internetu. Reklame često prate naš interes. Verovatno ste primetili da, nakon što govorite o nekom proizvodu, taj isti proizvod biva reklamiran upravo vama.

Ženskoj populaciji su često namenjene reklame za čišćenje, sređivanje kuće, čuvanje dece… Iako smo izašli iz onog starog tradicionalnog perioda, ne možemo izbrisati neke elemente iz svoje sadašnje kulture. Na preparatima za žene, često se nalazi lik sređenijih muškaraca (na primer, sredstva za čišćenje).

Zbog tih „ženskih“ reklama su i španske, odnosno turske serije, dobile naziv sapunice. Takve reklame su bile prikazivane u bloku na pauzama.

„Muške reklame“ su one koje promovišu žene, uglavnom  lakog morala. U tim reklamama se govori o pivu, kladionicama i takve reklame bivaju emitovane u toku pauza na utakmicama.

Iako reklame imaju za cilj da privuku svoju ciljnu grupu, zaista je bespotrebno omalovažavati polove. Često na udaru bivaju žene, jer one uglavnom mogu biti prikazivane samo na dva načina – kao domaćice ili promoterke.

Pak, muškarci su prikazivani kao situirani i stasiti ljudi sa urednim životima. Bivaju poslovnog ili porodičnog tipa i uglavnom im sve ide po planu. Njihovi životi su ispunjeni i oni su najsrećniji u ulozi dobrog radnika i muža.

Posao na televiziji zna biti veoma naporan, žene koje vode emisiju moraju biti obučene po propisanom kodu – u haljini, uglavnom, dubokog dekoltea. Njihova svrha je samo da privuku pažnju i retke su televizijske kuće kojima je zapravo stalo do morala.

Žene bivaju spuštene na najniže nivoe, dignute na stub srama. O njima se govori kao da one čeznu za tim, iako je realnost mnogo drugačija. Žene nisu te koje su ograničile sebe same.

U poslednje vreme kao da se propagira ideologija da živimo u „muškom svetu“ i da žena u njemu nema drugih kvaliteta sem fizičkih. Žena se ne razume u politiku, ne može biti komentator(ka) utakmica, ne može da se bavi borilačkim veštinama…

Muškarcima, pak, sve ide kao po loju. Oni su u svakoj sferi savršeni i svuda ih ima. Srećom, živimo u 21. veku gde se razbijaju granice. Žena pokušava konačno da se izbori i bude jednaka prema muškarcu.

Iako postoje podeljene uloge u društvu, to ne znači da ih ne treba korigovati. Ako je neko žena, ne znači da je manje vredna od bilo kog muškarca ili obratno. Svi smo mi tu kako bi olakšali život ljudima oko sebe, a ne učinili ga težim.

Potrebno je da se tako i ponašamo, treba da prikazujemo kako smo isti, a ne uporno isticati različitosti; jer to je ono što nas odvaja.