Povodom odluke da đaci iz Beograda dobiju novčanu čestitku od 20.000 dinara oglasila se saopštenjem Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije.
„Prvi radni dan u nedelji, koja prethodi prolećnom raspustu, doneo je stanovnicima Beograda, roditeljima đaka, koji pohađaju osnovnu ili srednju školu, lepu vest: svako dete koje je uključeno u školski sistem Republike Srbije, a prijavljeno je na teritoriji grada Beograda, od svog grada dobiće novčanu čestitku u iznosu od 20.000 dinara koja će biti uplaćena početkom septembra.
Na stranu to što se pri pomisli na ovakvu vest pred gradske izbore može pomisliti kako je u pitanju samopromocija nadležnih institucija. Na stranu i to što pamtimo i prošlogodišnju dodelu vaučera u sportskim radnjama istim učenicima na istim teritorijama. Na stranu to što se prijava ponovo vrši preko zaposlenih u školama, odeljenskih starešina, direktora i sekretara… koji sada, kada im predstoje brojne obaveze oko završnih ispita i svođenja ocena moraju još i time baviti… Na stranu sve, ali, zaista, ne izbija mi iz glave pitanje iz naslova – jesmo li mi svi stvarno jednaki među sobom, ili se sada i po boravištu razlikujemo?
U Ustavu, kao najvišem pravnom aktu Republike Srbije navodi se da svako ima pravo na školovanje i da se obrazovna politika realizuje pod istim uslovima. Nije li, međutim, ovo očigledan primer da učenici koji pohađaju škole u unutrašnjosti nemaju iste uslove kao njihovi vršnjaci iz prestonice?
Retoričko pitanje ipak zahteva jasno objašnjenje – kako je moguće da se u jednoj gradskoj upravi zauzima stav da su učenici i njihovi roditelji ti kojima treba pružiti podršku u pripremi za početak nove školske godine, a u drugoj se sredstva raspoređuju po nekim drugim prioritetima? Populaciona politika države trebalo bi da bude usmerena na sve oblasti u jednakoj meri, a ako je namera države da očuva seoske škole i seoske sredine, podstakne razvoj srpskog sela, kako se to često može čuti u izjavama nadležnih, nije li upravo neophodno podsticati i ovim (ne)znatnim sredstvima roditelje da svoju decu upisuju u obrazovne institucije u mestima u kojima žive, svesni brige koju i država i lokalna samouprava gaji prema najmlađoj populaciji?
Na osnovu javno dostupnih podataka na sajtu Republičkog zavoda za statistiku tekuću školsku godinu u Republici Srbiji pohađa ukupno 735.730 učenika osnovnih i srednjih škola, od čega u Beogradu oko 230.000 i svi oni će od gradske uprave na poklon dobiti 20.000 dinara, što treba da olakša početak naredne školske godine njihovim roditeljima. Šta je, međutim sa više od pola miliona đaka u Srbiji? Kako li se, dok u školi uči o negativnim posledicama diskriminacije i o jednakim pravima za sve, oseća svaki učenik u Sremskim Karlovcima, Nišu, Zrenjaninu, Kruševcu? A Ivanjičani – raduju li se predstojećoj čestitki koju će njihovi drugovi iz Mladenovca dobiti, ili već od ranih dana usvajaju (pogrešno) uverenje kako vrede manje?
Iz tog razloga, ako je ikome ko ozbiljno razmišlja o zakonom zagarantovanim pravima zaista stalo, insistiramo na ravnopravnom odnosu prema svim učenicima osnovnih i srednjih škola, ma gde žive. Pozivamo i ostale lokalne samouprave da preraspodelom sredstava u budžetu pošalju jasnu poruku o populacionoj politici svog grada. Bio bi to jasan signal da vlast vodi ispravnu, iskrenu i ravnopravnu briogu o svakom svom đaku. Na kraju krajeva, svi naši najveći umovi koji su nas po svetu proslavili potekli su iz malih, danas zaboravljenih sredina. Ko zna, možda će neki novi Milutin Milanković iz Kragujevca ili Šapca baš u ovom postupku nadležnih videti podsticaj koji će mu dati vetar u leđa? Ko zna!?
Comments are closed.