ТУЖНЕ ПРИЧЕ СТАРИЈИХ ЖЕНА СА СЕЛА: Заборављене од система и најближих

Старије жене на селу спадају у једну од најугроженијих рањивих група. Многе од њих живе саме, са изузетно ниским приходима и без могућности да искористе основне  услуге здравствене и социјалне заштите.

Мирјана Јањушевић (66) из села Росица носи терет две анеуризме у глави, високог притиска, хроничних вртоглавица и тешкоћа при кретању. Упркос тешком здравственом стању, живи потпуно сама, без икакве институционалне подршке. Погрешан покушај уградње стента није успео јер се анеуризма налази близу центра за говор. „Живим на лековима, а сналазим се како морам“, каже Мирјана.

Новац од инвалидске пензије не покрива ни основне животне трошкове. Превоз до здравствених установа у Крушевцу, Рибарској Бањи или Великом Шиљеговцу мора сама да плати. У селу нема аутобуса, нема ни продавнице. За хлеб или лек мора да моли комшије — и то плаћа. „Добри људи помогну, али ништа није бесплатно.“

Борба са здравственим и системским препрекама

Институције су, како каже, слепе и глуве за њене проблеме.

„Центар за социјални рад зна све о мени јер сам код њих на евиденцији. Али неће да помогну. Морам да зовем десет пута да бих добила било какву информацију. Црвени крст никад није дошао у село, а причају у медијима како нас обилазе. Нека дођу овде, па нека причају.“

Здравство јој је посебно болно искуство. „Називају ме ‘шлогирана баба’. То је сада приступ у домовима здравља — само кажу: ‘То је ваш проблем, не наш’.“ Чак и кад пријави квар на водоводу, зову је истим погрдним именима. „Једном су ми рекли: ‘Опет ова шлогирана баба зове.’“

Електронски сервиси за Мирјану нису решење.

„Не могу ни да видим екран како треба, а они би да ја учим апликације и да заказујем преко интернета. Нема сигнала, нема знања, нема снаге.“

Мирјана јасно каже шта јој је потребно: основне услуге — продавница, превоз, редовно водоснабдевање и достојанствен третман у здравству.

„Не тражим много. Само да не морам да се борим сваки дан као да сам на ратишту.“

Политичари се „сете села“ само пред изборе са обећањима која никада не испуне.

„Знам да општина може да нам обезбеди помоћ. Само неће. И то је цела истина“, са дозом горчине констатује Мирјана.

Препуштене саме себи

Светлана Ђорђевић (74) из Великог Шиљеговца живи сама већ осам година. Откако је изгубила супруга, сваки дан је борба са болестима, усамљеношћу и „муком да се изборим са системом који нас не види“.

„Имам децу, али живе далеко и не могу више да тражим помоћ од њих. Сналазим се како знам и умем. Не могу више ни да косим, ни да уносим дрва, а помоћ мораш да платиш. Ко нема — ћути и трпи.“

Операције кукова и тешкоће у кретању јој отежавају живот, а сваки одлазак до лекара је логистички изазов.

„Такси је прескуп, а рођаку могу да замолим само кад стварно морам. Процедура да дођем до лекара је стресна.“

Здравствени систем је за њу више препрека него помоћ. „Закажите преко телефона, кажу. Али се не јављају. Морам лично, такси, чекање… А када добијем термин, то је два месеца касније и поново све почиње испочетка.“

Осећај усамљености и беспомоћности стално је присутан.

„Немамо место у селу где би старији могли да се друже. Требала би ми нека жена, геронтодомаћица, али ко нас обавештава о томе? Где да знам?“

А дигитализација, која се у медијима представља као решење, за многе је додатни проблем.

„Имам ‘паметан телефон’, али он ми служи само да се јавим. Све мора електронски, а ко је питао да ли имамо интернет или знамо да користимо те ствари? Нико ме није питао. Помоћ нисам видела.“

Чак ни подизање пензије више није једноставно.

„Поштар још долази, али чујем да ћемо морати сами да је подижемо. Ја не могу да стојим дуже од десет минута. Морам такси да платим да бих подигла свој новац. Ван сваке памети!“

Светлана не тражи сажаљење већ само да је неко види и призна да постоји.

Живот на ивици сиромаштва и заборава

Радица живи сама у кући коју је градила са супругом.

„Деца су отишла, јаве се кад могу. Пензија ми је 23.000 динара. Када платим лекове и струју, остане ми можда две-три хиљаде. Понекад једем на кашику и то развлачим по три дана.“

Најтеже јој пада немогућност да дође до лекара.

„Не могу да ходам, не могу да закажем преглед. Кажу ми ‘Уђите на портал’, а ја телефон ни да чујем како треба.“

Приче ових жена откривају дубоку пукотину у систему социјалне и здравствене заштите на селу — пукотину која није могла да се затвори ни дигитализацијом, ни медијским кампањама. Проблеми су свуда исти: немогућност самосталног доласка до лекара, сложене процедуре заказивања преко интернета, одсуство помоћи у кући, готово потпуна дигитална искљученост. Међутим, највећа рана није материјална — то је осећај заборављености и бесмисла.

„Некад помислим да више ником нисам потребна“, каже Радица. „Једино друштво ми је када одем у продавницу и размени пар речи са продавачицом.“

Ово нису изоловани случајеви — ово је тихи крик целог једног друштвеног слоја. Жена које су годинама радиле, градиле куће и подизале породице, сада када им је најпотребнија подршка, препуштене су саме себи у систему који није прилагођен њиховим потребама.

Ако старост треба да донесе мир и достојанство, зашто многе жене морају да га траже саме — тешко ходајући, са ранама које нису само хируршке? Где је држава када те жене више не могу саме? Нису им потребни портали, апликације и пароле. Потребна им је једна особа — неко ко ће доћи, питати, помоћи. Потребна им је људска рука и систем који рачуна и на њих.

Јер када остариш, како каже Радица, највише ти фали осећај да још неком значиш.