Legendarna atletičarka Vera Nikolić (68) već osam godina uživa u penziji, a slobodno vreme posvećuje suprugu Paji Ćasiću i unucima.
– Čudno mi je kada ljudi kažu da im je dosadno u penziji. Meni nije, jer sam srećna sa porodicom. Rano ustajem, imam svoje rituale, a najviše vremena posvećujem deki. Deca su otišla svojim putem, a nas dvoje brinemo jedno o drugom. Paja nije mnogo zahtevan, ali traži kašiku na stolu. Ja mogu da jedem i pržena jaja, ali za njega mora da bude skuvano. – temperamentno objašnjava Vera dok ispijamo kafu u njenom omiljenom kafiću.
Vera i Paja Ćasić imaju troje dece, ćerku Jelenu i sinove blizance Dejana i Milana, i šestoro unučadi. Jelena ima dva sina, Dejan tri ćerke, a Milan ćerku.
– Dajem sve medalje za unučad! Imam Vukašina (14), Veselina (11) , Mašu (6,5), Milu (6), Veru (4,5) i Lenu (2,5). Nikad nisam mogla da shvatim ljude koji kažu da se unuci više vole nego sopstvena deca, a sada razumem. Kao roditelj sam brinula o vaspitanju, dok sada uživam. Sve ih podjednako volim, prosto obožavam, ali je Vukašin bio prvi, on mi je produžio život, i prema njemu sam najslabija. – iskreno priznaje Vera.
Legendarna šampionka i njen suprug mogu za sebe da kažu da su uspešni roditelji. Jelena je profesorica i predaje italijanski jezik, Dejan je uspešan advokat u Beogradu, dok Milan radi u jednoj kruševačkoj firmi.
– Kada su polazili na studije ja sam pitala moju decu „Koliko traje fakultet? Četiri godine. Imaš pet od mene.“ Dejan sada kaže „Da sam znao kako će mi teško biti u životu, ja bih studirao deset godina“. Bi, ali ne na moj račun. Imali smo sreće da su i Jelena i Dejan diplomirali u roku. Decu sam učila da budu organizovani i da rade. Sve u životu sam stekla krvavim radom, ništa mi nije palo sa neba. Ja sam radila atletiku. Tako sam i njih vaspitavala. Paja je bio strožiji, ja popustljivija, ali sam tražila da budu iskreni, da me ne lažu.
Kada je majka dvostruka prvakinja Evrope i svetska rekorderka na 800 metara, a otac aktivan u odbojci, logično je da deca počnu da se bave sportom. Jelena je nekada igrala odbojku, dok je Dejan bio juniorski reprezentativac u atletici, ali se nisu dugo zadržali u sportu.
– Bavljenje sportom je bio njihov izbor. Kada je bio juniorski reprezentativac Dejan me je pitao „Mama, za koliko mogu da istrčim 3.000 metara stipl?“. Rekla sam mu „U najboljem slučaju možeš biti prvak Balkana. Ako istrčiš za 8.50 puna kapa“. On je kazao da ga to ne zanima i posvetio se fakultetu. – priseća se „Leteća Ćupričanka“.
Vera je sa porodicom do 1991. godine živela u Zagrebu gde je radila u Skupštini opštine Dubrava. Kada je počeo rat morala je da beži iz Hrvatske i vrati se u Ćupriju, gde je izvesno vreme stanovala u garaži svojih roditelja.
– Postoje tri grada koja su obeležila moj život. Ćuprija, Zagreb, gde sam srela muža i decu rodila, i Kruševac. Nedavno sam sa Pajom konstatovala da smo najduže u Kruševcu. U Zagreb sam otišla sa 20 godina, tamo bila 22 godine, a ovde sam već 24 godine. Kao atletski trener sam u Kruševcu počela da radim 1. marta 1992. godine.
Vera je postala Kruševljanka na inicijativu tadašnjeg predsednika opštine Velimira Mihajlovića koji je u novinama pročitao reportažu o svetskoj rekorderki koja živi u garaži.
– To je čovek širokog srca i jako ga volim. Divna osoba. Kada se sve to desilo završila sam u garaži, jer nisam mogla da sestru, koja je 22 godine brinula o našim roditeljima, izbacim iz kuće. Velimir Mihajlović je poslao službeni auto po mene i ponudio mi posao, jer je bilo u planu da se izgradi tartan staza. Nažalost, atletski stadion je završen tek pre godinu dana, ali mi je drago da je Kruševac dobio jedan takav objekat. – kaže Vera koja je 15 godina radila kao trener u Atletskom klubu „Kruševac“ i popularisala „kraljicu sportova“ širom Srbije.
Iako je prošlo skoro 25 godina od kako je napustila Zagreb Vera još uvek ne može da zaboravi tu mučnu epizodu iz svog života.
– U Zagrebu smo izgubili sve, jer nije bilo otkupa stanova. Čak sam pre dva meseca morala da odem da platim troškove suđenja. Izgubili smo i vikendicu koju smo napravili. To je jako teško. Dugo sam imala noćna more. Taman kada misliš da si uredio život – rešen stambeni problem, deca dobri đaci, napravljena vikendica blizu kuće, dobar posao za muža i mene, sve se srušilo. Sa 42 godine počela sam život iz početka u novoj sredini. U Zagrebu su mi ostali samo neki prijatelji sa kojima se čujem. Svuda ima i dobrih i loših ljudi. – mirno zaključuje najbolja sportistkinja Jugoslavije za 1966. godinu.
Vera je imala puno uspeha na atletskoj stazi, osvajala medalje, pehare, priznanja. Iako je karijeru završila pre 42 godine, još uvek je izuzetno cenjena u atletskim krugovima u Evropi. Šta smatra svojim najvećim uspehom?
– Moj najveći životni uspeh je što sam sačuvala svoju porodicu. Bilo je svega i svačega. Divno je imati medalje i rekorde, ali sve to prođe. Kada dođu Božić i Uskrs a mi se skupimo svi zar to nije najveći uspeh u životu? Meni često deca kažu „Ti si naša kraljica“. Time je sve rečeno.
Vera Nikolić je septembra 1966. godine, sa nepunih 18 godina, osvojila zlatnu medalju na Prvenstvu Evrope u Budimpešti. To je bila prva zlatna medalja na evropskim atletskim prvenstvima za Jugoslaviju. Te godine proglašena je i za najbolju sportistkinju Jugoslavije.
Jula 1968. godine Vera je u Londonu postavila svetski rekord na 800 metara sa rezultatom 2:00,5. Njen rekord je oborila 1971. godine Nemica Hildegard Falk.
Nakon neuspeha na Olimpijskim igrama u Meksiku 1968. godine osvojila je bronzanu medalju na Prvenstvu Evrope u Atini 1969. godine, a potom i zlatnu u Helsinkiju 1971. godine.
Comments are closed.