Zajednica osuđuje žene koje prijave nasilje

Zbog svoje zatvorenosti i specifičnog sistema vrednosti jako je teško doći do podataka o obimu i razmerama porodičnog nasilja u romskoj zajednici.

„LJ.V. (26) ubio je u noći između četvrtka i petka nevenčanu suprugu Z.N. (23) dok je u susednoj prostoriji spavao njihov dvogodišnji sin. Nakon što je Z. ugušio jastukom, LJ. je otišao u dvorište svojih roditelja, u naselju „Marko Orlović“, gde je pokušao da se obesi. On je u četvrtak izašao iz istražnog zatvora u Kruševcu, u kojem je bio zbog sumnje da je izvršio više krađa i razbojništava.“

Ovo je bio najdrastičniji slučaj porodičnog nasilja u romskoj zajednici na području Rasinskog okruga u poslednjih nekoliko godina.

Aprila 2015. godine, pri SOS telefonu, počeo je da radi servis na romskom jeziku. Za osam meseci prošle godine aktivistkinjama „Romani cikne“ javilo se deset žena a u prvoj polovini ove godine osam. Kako bi se povećala informisanost Romkinja o vrstama podrške i kome mogu da se obrate organizovane su radionice, ali je odziv bio poprilično skroman.

– Mi nemamo telefon, već su to su lične konsultacije sa aktivistkinjama na SOS telefonu. Žene dolaze kod nas i mogu da se informišu koja su im prava, koje su mere zaštite i da sa nama podele problem ako žele. Ne funkcionišemo po principu javljanja na telefon, nego individualnim razgovorom. – objašnjava Jasmina Todorović, sociološkinja i aktivistkinja „Romani cikne“.

Mnoge žene se javljaju SOS službi, dele svoje probleme sa konsultantkinjama ali ne žele da idu dalje, ka institucijama.

– To je najveći problem. One mogu da podele svoj problem sa nekim u koga imaju poverenje, ali ne žele da pokrenu postupak. Puno je razloga zašto to ne žele. Nasilje nad Romkinjama se ne razlikuje od nasilja prema svim ženama. Problem u romskoj zajednici, koja je kao takva izolovana od većinske zajednice, je taj da je nasilje u porodicama za njih potpuno normalan model ponašanja. Zato puno treba raditi sa njima upravo na tome, da to nije normalno, da nije prihvatljivo, da je kažnjivo, da ima izlaza iz toga. Ako se i ohrabre da prijave nasilje one nailaze na osudu same zajednice i porodice. To je nešto što žena ne sme da radi i treba da trpi. Zato je vrlo teško da se osnaže da krenu u postupak prema institucijama. Mi puno radimo na tu temu sa njima, godinama pričamo o nasilju, radimo radionice osnaživanja žena, dajemo informacije šta je to nasilje, koja su to njihova prava, koji su to načini da one spreče nasilje. Ne mogu da kažem da nema pomaka, ima ga,ali nije to na nekom visokom nivou. – naglašava Jasmina Todorović.

Tabela: Pregled broja žrtava nasilja evidentiranih u Službi hitne medicinske pomoći, po vrsti nasilja

Velika prepreka osnaživanju Romkinja da prijavljuju nasilje u porodici je i njihov poprilično nizak obrazovni nivo. I kada prijave onda je to najčešće fizičko nasilje.

– Romkinje najpre prepoznaju fizičko nasilje.Vrlo slabo prepoznaju ekonomsko, psihičko ili seksualno nasilje. To su partnerska nasilja, nasilje u porodici gde je nasilnik muž, partner, a žrtva žena. Jako retko prijavljuju nasilje nad decom. U porodici gde žena trpi nasilje deca su indirektne žrtve. Ako slučaj nije poznat Centru za socijalni rad i ako to ne izađe na videlo da oni sami prijave nasilje, zaista retko prijavljuju nasilje nad decom.

Alkohol, droga, siromaštvo, stereotipi o odnosima u porodici. Skupljeni na jednom mestu to su najčešći „okidači“ za nasilje prema najbližima.

– Žena se tretira kao niže biće u porodici. Bilo kakav njen bunt se kažnjava nasiljem. Apsolutno nema prava. U romskim zajednicama je prisutno abnormalno siromaštvo koje utiče na to žene trpe nasilje. Veliko nezadovoljstvo same porodice, glad, nemanje opcija, nedostatak stalnog zaposlenja i prihoda nadražuje nasilnika. Naravno, ništa od toga nije opravdanje. Najveći problem je potpuna neosvešćenost zajednice da to nije normalno ponašanje, da je to nešto što je kažnjivo. Prosto, rasli su takvim porodicama. I nasilnici i žene. Nasilnik je gledao kako njegov deda maltretira baku, otac majku i to prenosi u svojoj porodici. Tako je i žena gledala kako je njena majka maltretirana.– ističe Jasmina Todorović.

Neki slučajevi ukazuju da ima nade da se Romkinje ohrabre u prijavljivanju nasilja.

– Imali smo jedan slučaj koji još uvek traje. Žena je trpela nasilje 20 godina i nikad nije prijavljivala do momenta gde je on pokušao da ubije i nju i decu. Treba naglasiti da žene, ako i skupe hrabrost da prijave nasilje, to je zbog ugrožavanja života dece, retko zbog njih samih. Ona je bila smeštena u Sigurnoj kući mesec dana. Tamo su i ona i deca prošli radionice gde su osnaživali. Baš je rešena da izađe iz toga. Kada se vratila iz Sigurne kuće smeštena je van grada, na adresi koja nije poznata nasilniku i gde nema pristup. Nasilnik je pokušavao pretnjama, manipulacijama, išao kod dece u školu, pretio joj, ali je ona promenila telefon. Kada je došla kod nas rekla je: „Sada prvi put u životu mogu da kažem da se ja njega više ne plašim. On je uradio sve što je mogao, više nemam čega da se plašim i idem iz toga“. To je jedan od pozitivnih primera. Nadamo se da će nasilnik da dobije kaznu zatvora.

Ono što može da predstavlja problem u ovom slučaju je činjenica da žrtva nasilja nema stalne prihode a ima troje dece koje treba da školuje. Dok je bila sa nasilnikom i njega je izdržavala, jer je on sav novac iz kuće koristio za alkohol i drogu.

Velika prepreka žrtvama nasilja je osuda zajednice, ali i najbližih srodnika.

– Zato i ne žele da prijave jer ako se i osnaže da prijave znaju da moraju da se vrate u tu sredinu, znaju da će biti na stubu srama jer su izdale zajednicu, porodicu. Jer kakva je to žena, šta ona hoće, žena mora da trpi. Na nasilje utiče i rano stupanje u brak koje je karakteristično za romsku zajednicu. Jer, ona još uvek dete, apsolutno neosvešćena, ništa nije prošla od života, ništa nije videla, to što je zatekla tu za nju je koncept ponašanja i života kao treba živeti. Ako tu trpi nasilje ona smatra da to tako treba, tako mora. Ona je zatvorena u porodici i u toj zajednici gde je nasilje vrlo često, neosvešćena da ima svoja prava, da može da koristi svoja prava i da izađe iz nasilja. – dodaje Jasmina.

Žene koje trpe nasilje jako se teško „otvaraju“ čak i kada razgovaraju sa osobama koje razumeju njihov problem i govore njihov jezik.

– Žrtva kad dođe jednom,dva, tri, četiri puta i priča o problemu ona samom tom pričom o problemu osnažuje sebe i onda, u nekom trenutku, želi da krene dalje, da procesuira. Imali smo slučaj da žene koja je dolazila u modricama. Svaki put kad je pitamo rekla bi da je pala i slično, nije želela da nam kaže pravu istinu. Tako je bilo godinama. Na kraju je sama došla i ispričala svoj problem. Mi smo je saslušale, ali ona je bila uplašena da prijavi bilo kome. Onda je prošlo neko vreme, ona je ponovo pretrpela akutno nasilje i sama je došla kod nas i tražila da joj budemo podrška da prijavi Centru za socijalni rad. Sada je njen slučaj u postupku. Samim tim što one žele da ispričaju nekom ko nije iz njihove zajednice, to je prvi korak i veliki korak da one to iznesu iz svoje zajednice. – kažu aktivistkinje „Romani cikne“.

U zajednici gde je visok stepen partnerskog nasilja logično je očekivati i veliki broj slučajeva seksualnog nasilja. Međutim, zbog neprepoznavanja ali i stida broj prijavljenih slučajeva je zanemarljiv.

– Imali smo jedan slučaj da je žena prepoznala da je u seksualnom nasilju od svog partnera. Ona je došla i rekla da to više ne može, da to više ne želi. Požalila se. Ipak, to je njeno ventiliranje. Pitanje je koliko je ona zaista osnažena da to kaže partneru, da to više ne želi i da je za nju to nasilje? Mislim da nije. Ali, i samo poveravanje nekoj drugoj osobi koja nije iz zajednice je već veliki korak, naročito jer je to tabu tema. – smatra Jasmina Todorović.

Kakav otpor vlada u romskoj zajednici prema bilo kakvom pominjanju porodičnog nasilja govori o odnos prema aktivnostima „Romani cikne“.

– U početku je bio bojkot. Žene nisu dolazile, jer ih muževi nisu puštali da dođu, jer „ko zna šta one tamo rade“. Primenjivane su razne metode kako da ih privučemo. Razgovaralo se sa njihovim muževima, muževi su prisustvovali radionicama da čuju šta se tu priča. Sada taj problem nemamo što se tiče dolazaka na naše aktivnosti. Čak i kada neke ulične aktivnosti organizujemo van naselja neke žene, uglavnom mlađe devojke, žele da se priključe, žele da budu vidljive. Imali smo jednu ženu, trebalo je da se snima i ona je izjavila jednu rečenicu koju mi često citiramo: „Mene muž nije puštao da dolazim na ove aktivnosti. I onda je popustio. Njemu se to mnogo dopalo što sam ja sada ovde. On kaže da od kada ja dolazim na ove radionice ja više nisam divlja, da sam mnogo normalnija, mnogo mirnija“. To je nama podstrek da i dalje radimo sa njima, da i dalje budemo stalno prisutni. – dodaju aktivistkinje.

U „Romani cikni“ razmišljaju o budućnosti i zato su njihova primarna ciljna grupa devojke.

– Puno radimo sa devojčicama, jer su one naša nada da će sutra svojim ćerkama preneti to što su naučile. Trudimo se da puno radimo i sa starijim ženama, koje su svekrve i koje su pored muža glava kuće i čija se reč jako poštuje. U početku nijedna mlada žena nije smela da dođe bez svekrve na naše radionice. Jedva smo ih odvojili. Žene nisu htele da se otvaraju pred svekrvama. Sada posebno radimo sa starijim ženama, posebno sa ženama koje imaju decu i posebno sa mladim devojkama, devojčicama, koje još nisu u bračnim odnosima i koje se još školuju. – govore aktivistkinje „Romani cikne“ i SOS telefona.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.