ŽENE U ALEKSINAČKIM SELIMA: Raste broj udruženja, predstoji borba za ostvarivanje prava

U mnogim dokumentima i raspravama konstatovano je da je položaj žena na selu gorući problem u oblasti rodne ravnopravnosti, jer društvene norme, tradicionalni stavovi i stereotipi ograničavaju njihov napredak, iako one predstavljaju neiskorišćeni resurs Srbije.

Na jugoistoku Srbije žene na selu, suočavaju se i sa siromaštvom. A gde je siromaštvo tu su i problemi sa zdravstvenim i penzijskim osiguranjem, sa zdravstvenom zaštitom i slično. U takvim okolnostima žene na selu su u većem stepenu izložene nasilju, koje često nije prepoznato niti evidentirano.

Na nezavidan položaj žena na selu ukazuju i podaci u istraživanju „Društva za razvoj kreativnosti“ iz Aleksinca sprovedeno u selima ove pomoravske opštine. Oko 60 odsto ispitanih žena smatra da uloga žene na selu nije dovoljno cenjena ni od strane članova porodice, ni od šire zajednice. Skoro 90 odsto  ispitanica prepoznaje da nema žena u upravljačkim strukturama na nivou mesnih zajednica, retko koja od njih učestvuje u razvoju lokalnih planova na nivou mesne zajednice i šire.

Dug put do lekara i prodavnice?

Ženama sa sela nisu dostupne ni najosnovnije usluge, počevši od prodavnica. Neka sela nemaju ni jednu prodavnicu, što stavlja celokupno stanovništvo, a posebno žene koje su uglavnom upućene na pripremu obroka, u otežan položaj. Situacija postaje još teža kada su u pitanju zdravstvene usluge poput ginekološkog pregleda. U selima gde nema ni seoske ambulante, žene moraju da dođu do izabranog lekara koji se nalazi u drugom selu, zatim dobiju uput kako bi stigle do specijaliste u gradu ili nekom urbanom centru. Ovu zabrinjavajuću situaciju istakla je Snežana Živadinović, predsednica upravnog odbora „Društva za razvoj kreativnost“, koja je bila na čelu ovog istraživanja.

“Pored ovoga što sam nabrojala, mogu da kažem da su one višestruko marginalizovane iz tog razloga što su veoma često u nasilnim odnosima, nisu zaposlene, ekonomski su zavisne od svojih partnera ili drugih članova svoje porodice. Stara žena na selu je takođe dosta diskriminisana jer joj je onemogućena pravilna zdravstvena zaštita. Ona je onemogućena i fizički da radi i ne može više da doprinosi svojoj porodici, u ogromnoj je zavisnosti i ekonomskoj i fizičkoj od ostalih ukućana”, naglasila je naša sagovornica Snežana Živadinović.

Ona još napominje da se od seoskih žena očekuje da igraju ulogu majke, supruge i snaje. Isto tako su odgovorne za svakodnevne kućne poslove. Ova raznolikost uloga stvara veliki teret, smatra naša sagovornica, jer često moraju da balansiraju između više odgovornosti i vrlo malo vremena za sebe.

“Seoske žene su pod velikim pritiskom jer ih društvo često vidi kao stub porodice i poljoprivrede, ali istovremeno ignoriše njihove potrebe i probleme. One su ne samo nosioci domaćinstva, već i rade na njivi, često kao poljoprivrednice ali gazdinstvo najčešće nije registrovano na ženu, što ukazuje na dodatnu diskriminaciju jer ostaje bez ikakvih primanja i bez ikakvog prava da joj se prizna neplaćeni rad”, upozorava ova istraživačica.

Usamljeni i zaboravljeni

Da ovo što naša sagovornica izgovara nisu samo prazne priče pokazuje i poseta jednom od najudaljenijih aleksinačkih planinskih naselja, selu Prekonozi u kojem živi tek šezdesetak osoba. Sedimo u domaćinstvu sedamdesetogodišnjeg bračnog para Mitić Kosanke i Ljubiše. I dok nam pričaju o nekadašnjem bogatom životu ovog sela u glavi nam odzvanjaju reči ove starice.

“Kako da ti kažem, kada nemaš sa kim da razgovaraš, nema čoveka. Dvoje smo. Malo razgovaramo, malo televizija, tamo-ovamo, hranimo stoku. Nemamo mobilni telefon, imamo fiksni”, sa setom govori Kosanka.

Možda ovom rečenicom vremešna Kosanka ukratko objašnjava pozitivne i negativne stvari sa kojima se ona i njen suprug sreću. Nama se pogled i misli fokusiraju na seosku stočnu vagu, smeštenu nedaleko od nekadašnje prodavnice na prostornom placu u centru. To nam pokazuje da je u prošlosti ovo bilo živahno, a sada, utihnulo selo.

Ipak, nedostaje čovek. Kako bi bilo lepo da je na trgu stado od stotinak životinja, i njihovi vlasnici sa kupcima, da se uz vagu cenkaju i prognoziraju njihovu težinu. Nažalost, tog scenarija nema, i najverovatnije neće biti. Neće biti više ni seoske prodavnice u kojoj je Kosanka kupovala osnovne životne namirnice, koje im sada donose iz tridesetak kilometara udaljenog Aleksinca potomci, a Ljubiša sa društvom sedeo ispred nje i uz hladno piće vodio razgovore o seoskim i svetskim problemima.

Na drugom kraju opštine slična situacija i u selu Gornji Adrovac. Zakatančena je nekadašnja prodavnica, a prekoputa školska zgrada u kojoj je utihnulo zvono. Selo ima značajan turistički potencijal, Rusku crkvu, istorijski objekat koji podseća na događaje iz srpsko-turskog rata 1876. godine. To baš i ne znači mnogo starijim žiteljima ovog naselja, koji su i pretežno njeni stanovnici. Njima je bitno da imaju gde da kupe namirnice i gde da odu kod lekara. To im nije dostupno i neće biti. Za takve usluge moraće, uz činjenicu da nema javnog prevoza, da odlaze u susedno selo ili u opštinski centar Aleksinac. Za utehu im je što su oni bliži gradu od njihovih vršnjaka u selu Prekonozi.

Jačanje aktivizma

Iako je već godinama u javnosti položaj žena na selu jedna od tema kada govorimo o rodnoj ravnopravnosti i ugroženosti marginalnih grupa, ovo pitanje po mišenju Snežane Živadinović,  sporo se rešava. Sa druge strane, da ipak ima pokušaja poboljšanja položaja žena u aleksinačkim seoskim sredinama pokazuju i podaci da je na ovom području osnovano oko desetak udruženja žena iz seoskih sredina. 

“Ono što je možda dobro u poslednjih nekoliko godina jeste jačanje ženskog aktivizma na selu. U nekoliko aleksinačkih sela krenulo je 2013. godine  kada se formiralo prvo žensko udruženje u Kormanu. Mogu slobodno da kažem da desetak godina nakon tog perioda su unapređene lokalne opštinske politike koje se tiču seoskih žena u lokalnom akcionom planu koji sada treba opet da se revidira“, objašnjava Snežana Živadinović iz „Društva za razvoj kreativnosti“ koja je bila inicijator nastanka nekih od ovih organizacija u nevladinom sektoru.

Da bi se postigla stvarna promena  društvo mora biti svesno problema sa kojima se suočavaju seoske žene. Međutim svest bez akcije nije dovoljna. Potrebna je konkretna akcija kroz jačanje seoskog aktivizma, priznavanja neplaćenog rada i razvijanje svesti o njihovim izazovima, ali isto tako rasterećivanje seoske žene, razbijanje patrijarhalnog morala i jačanje njene individualnosti i nezavisnosti kako bi seoska žena takođe mogla da se posveti i sebi. Ove žene bi svima trebale da budu uzori, jer pored svih obaveza one stižu da se posvete i porodici, ali ih treba podsetiti, da ne smeju zaboraviti na sebe.

Žene sa sela su bogat ali nedovoljno aktiviran resurs sa velikim potencijalom. Svaka žena zaslužuje podršku jer doprinosi društvu na neprocenjiv način.  U većini slučajeva, nažalost, sada se taj aktivizam žena na selu na području opštine Aleksinac ogleda u očuvanju kulturnog i gastronomskog nasleđa uz druženje i razmenjivanje iskustava sa ostalim udruženjima u Srbiji i van nje što za početak i nije tako loše.

Autorka teksta: Sara Urošević