БЕЗБЕДНОСТ НОВИНАРКИ НА ЛОКАЛУ: Између притисака, претњи и тишине институција

Безбедност новинара у Србији годинама уназад представља озбиљан друштвени проблем, али се тај проблем у локалним срединама испољава још интензивније и са далеко мање механизама заштите.

Док су напади на новинаре у великим градовима често видљивији јавности, притисци, претње и напади са којима се суочавају новинари и новинарке у мањим срединама често остају испод радара, иако су последице по њихов рад и личну безбедност једнако, ако не и више, озбиљне.

Професионални медији – „трн у оку“ политичара

Према речима Јелене Божовић, дугогодишње новинарке из Крушевца и заменице главне и одговорне уреднице портала „Одјек“, у последњих десет година значајно се променила атмосфера у којој новинари раде, посебно на локалу.

„Многи медији и новинари више не раде у интересу јавности, већ у интересу политичких и економских моћника. У таквом контексту они престају да буду новинари и постају пропагандисти. Чује се само једна страна, а простора за другачије мишљење и за проблеме грађана готово да нема“, истиче Божовић.

У таквом медијском окружењу, малобројни локални медији који настоје да професионално и критички извештавају постају „трн у оку“ локалним властима и центрима моћи. Новинарке портала „Одјек“ често су, како каже, биле једине или међу реткима које су пратиле догађаје од јавног значаја, постављале питања или отварале теме које су важне за грађане, али непожељне за владајућу структуру.

„Све то ствара атмосферу у којој имате осећај да сте непожељни само зато што радите свој посао – постављате питања у интересу јавности“, каже Божовић.

Егзистенција као облик притиска

Слично искуство има и Јелена Марковић, новинарка из Трстеника, која истиче да је безбедност новинара на локалу данас готово изједначена са небезбедношћу – уколико се новинарство заиста ради професионално.

„Ако пишете о темама о којима други ћуте, а које су у интересу грађана, суочавате се са разним ‘сугестијама’, затим са благим претњама, а данас све чешће и са угрожавањем егзистенције. Ако не можете да прехраните децу или да живите од посла који радите поштено, то је једна од највећих претњи“, каже Марковић.

Она указује и на све присутније финансијске и правне притиске, укључујући SLAPP тужбе, административна оптерећења и бескрајне захтеве за извештајима.

„Достављање 105 извештаја о истој теми, сталне контроле, финансијско исцрпљивање, то су видови притисака који данас постоје и на локалном и на централном нивоу“, објашњава она.

Посебан ризик, према речима Марковић, носи извештавање о корупцији и злоупотребама у малим срединама.

„У малим градовима ви сте лицем у лице са људима о којима пишете. Знате све актере, они знају где живите, где пијете кафу, где купујете хлеб. Било да је реч о малверзацијама у локалном фудбалском клубу или злоупотреби буџетских средстава, ти људи су сутрадан у вашој улици“, каже она.

Та непосредност, додаје, доводи до тога да су новинари и новинарке на локалу временом „огуглали“ на различите облике угрожавања.

„Кад вам неко на улици каже ‘шта си писала оно’, ви одговорите ‘писала сам и писаћу’. То више ни не доживљавамо као претњу. Подигли смо границу толеранције и на увреде, и на сексистичке коментаре попут ‘мацо’ или ‘куцо’, и на увреде на друштвеним мрежама“, каже Марковић.

Аутоцензура као последица притисака

И Божовић и Марковић указују да такво окружење неминовно води ка аутоцензури. Како каже Божовић, саговорници све чешће одбијају да говоре јавно о било којој теми која се и минимално може тумачити као критика власти, што додатно отежава рад новинара.

Марковић отворено признаје да је и сама у одређеним тренуцима препознала аутоцензуру код себе, што је на крају довело до повлачења из свакодневног праћења дневнополитичких тема и, коначно, до гашења локалног портала.

„Финансијски вас угуше, затим долазе те ‘мале’ претње, и у једном тренутку схватите да сте почели сами себе да ограничавате“, каже она.

Бројке потврђују системски проблем

Да ови примери нису изоловани, потврђују и подаци НУНС-а. Током 2024. године забележено је 166 инцидената према новинарима и медијским радницима, укључујући физичке нападе, претње, притиске и нападе на имовину. Већ у 2025. години бележи се драстично повећање броја инцидената, а само у периоду од августа до новембра регистровано је око 140 случајева, од чега више од 60 физичких напада.

Анализа базе НУНС-а за период од 1. јануара до 1. децембра 2025. године показује да је укупно забележено 323 инцидента, при чему се око трећина односи на новинарке. Напади и претње више нису концентрисани само у Београду и Новом Саду, већ су све присутнији и у мањим срединама попут Неготина, Косовске Митровице, Краљева, Бечеја, Зајечара, Димитровграда, Новог Пазара, Мионице и других градова.

Могу ли се ствари променити?

Иако решење не делује једноставно, саговорнице су сагласне да је кључ у промени друштвене климе. Како истиче Јелена Божовић, у тренутку када постане нормално да новинари постављају питања, а институције да на њих одговарају тачно и благовремено, притисци ће престати да буду правило.

До тада, новинари и новинарке на локалу остају изложени различитим облицима небезбедности – од отворених претњи до тишине институција – често препуштени сами себи и подршци новинарских удружења.