Možda niste primetili, ali učenici Matematičke gimnazije nisu bili na balkonu Skupštine grada Beograda, mada su najavljeni dva dana unapred.
Naime, da bi ova država pokazala da se ne plaši izliva inteligencije u mozak, rešila je da, uz vaterpoliste, koji su se već pretplatili na uspehe, ispoštuje i šestoricu dečaka, pubertetlija, junoša, okićenih medaljama na Međunarodnoj olimpijadi iz matematike, fizike i informatike.
I sve ovo, ni unazad, a ni nadalje, nema ama baš nikakve veze sa fantastičnim vaterpolistima koji su zaslužili Orden narodnog heroja za sve što su učinili za ovu napaćenu zemlju i njen još napaćeniji narod.
Ipak, neko je odlučio da se mlađani naučnici ne nađu na terasi, rame uz rame sa našim „delfinima”, a to je, recimo, moglo da izgleda i ovako:
– ‘Alo, momci, čiji ste vi?
– Mi smo šampioni.
– Aaa, ako, igrajte se slobodno još malo, dok ne stignu vaterpolisti, pa posle moramo da ispraznimo terasu.
– Ali, mi smo deo ceremonije…
– A vi ste oni što treba da mašu zastavama?
– Ne, mi smo pobednici Olimpijade.
– Jeste, jeste, a ja sam Veliki štrumpf. ‘Ajde, momci, nemam kad da se bakćem sa vama, silazite odma’ s te terase.
– Mi smo stvarno deo protokola…
– Ama, ja sam ovde protokol. Ja sam Šef Sale. Valjda ja znam šta i kako ide. Brišite odavde.
– Ali, gospodine, mi smo šampioni u nauci…
– Iz koje ste vi škole? ‘Ajde mi lepo kažite, da ja vas prijavim kod razrednog, ima svi da popijete bar po jedan ukor, blago meni.
– Mi smo iz Matematičke gimnazije. Evo naših diploma i medalja…
– Eto! Derani, gimnazijalci, ima vi još da taljigate do diplome. Ja sam bre tri puta išao u treći razred, a sad – vidi, završio fakultet. Kol’ko sam se samo namučio dok nisam dobio šaru. Kurir s diplomama kasnio čet’ri sata. Živi smo utrnuli čekajući u kabinetu. Morate malo da prilegnete na knjigu, pa možda jednog dana budete kao ja.
– Gospodine, vi grešite…
– Dobro, znam da grešim. Ne možete da budete baš kao ja, ali bar blizu…
– Ne, ne, ne, niste nas razumeli. Vaterpolisti i mi treba zajedno da se pojavimo na balkonu.
– Begaj bre, klinac. Znaš li ti koliko će ljudi ovde da bude, treba da se sruši ovo čudo?
– Gospodine, ne može da se sruši. Statički proračun kaže drugačije.
– Ne kaže se valjda statički, nego statistički proračun. Ovde treba da stane, ček’ da vidim… Trinaest vaterpolista i šest iz stručnog štaba… Onih devet iz Ministarstva, pa dva iz obezbeđenja i još deset iz protokola… A da, i Žika portir, obećao sam mu da ću da ga pustim gore. Brat bratu, u proseku po 85 kila svaki, mada mi se Žika malo ubucio u poslednje vreme, bile ove slave. Znaš li ti bre koja je to težina?
– Znam, to je tačno tri hiljade četiristo osamdeset i pet kilograma, a ovaj balkon može da podnese bar deset puta toliko. Niko nije ugrožen, verujte.
– A-ha, evo javljaju mi na bubicu da naši vode. Znači, biće fešte ovde. Klinci, ‘ajde da budete od koristi kad ste već ovde. Da se mi lepo dogovorimo – ako vi sad učinite meni, ja neću da vam ostanem dužan. Samo mi se javite posle izbora da vas ubacim negde. Treba mi neko da polepi ove plakate…
– Ali molim Vas…
– Šta bre moliš, ‘ajde vas dvojica sa cvikerima uzmite kante s lepkom, a vi ostali plakate i četke, pa išljepajte to ovde po centru. Šta je to za vas – pola sata, sat, u vrh glave. ‘Ajde sad kadžaster. Javite se preko Žike portira… I ne zaboravite šta će čika Sale da učini za vas.
Siguran sam da ovi dečaci, genijalci, kao i mnogi pre njih, nikada neće zaboraviti čika Saleta. Uvek će ga se setiti kad ih bude mučila nostalgija hiljadama kilometara daleko od naše zemlje, i upravo on i njemu slični će biti razlog da žal za rodnom grudom trenutno nestane.
Od mene, i od svih normalnih ljudi Srbije, kapa dole i naklon do poda i vaterpolistima, ali i ovim vunderkindima. Njihova imena su Ognjen Tošić, Aleksa Konstantinov, Aleksa Milojević, Mihajlo Sporić, Dušan Novičić i David Milićević.
Neka vas Bog čuva, kad mi ne umemo.
Sa terena izveštava
vaš lutajući reporter
dr Svojko Nezbit
Comments are closed.