“LETEĆI HOLANĐANIN” SE SKRASIO U KRUŠEVCU: Živeti bez ugovora

Kada se pomenu strani radnici u Rasinskom okrugu prva asocijacija su radnici iz Turske, Indije ili neke od balkanskih zemalja. Međutim, u našem gradu su svoje mesto našli i “digitalni nomadi” iz Zapadne Evrope.

Ronald ima 60 godina i doselio se u Srbiju iz holandskog grada Amterdama. Njegova motivacija je bila promena u pravima koja su vezana za vizu digitalnih nomada.

Nakon 2009. godine sam se prebacio sa IT industrije u profesorsku branšu. Predavao sam engleski, započevši sa time u Južnoj Americi, shvatio sam da mogu tom poslu dodati virtuelni okvir, počinje svoju priču Ronald.

Došao sam u Srbiju kao turist u junu 2020. godine kroz crnogorsku granicu. Imao sam samo turističku vizu, a onda sam shvatio kako mogu dobiti državljanstvo, sa čijom procedurom dobijanja sam započeo. Da budem iskren, postojala je neka finansijska konstrukcija između Holandije i Srbije koja mi je omogućila opstanak ovde. U tom trenutku nisam mogao da preživim u Holandiji, izgladnjivao bih se do smrti. Srbija je ipak nudila malo više opcija za život sa tim finansijama.

Kruševac kao “mali Amsterdam”

Iako dolazi iz bogate i sređene zemlje Ronald je Srbiju smatrao dobrom prilikom. Posebno je izrazio oduševljenje prema hrišćanskim korenima i vrednostima, koje ga, kako kaže, podsećaju na Holandiju sedamdesetih godina.

Nisam fan Beograda, više volim manja mesta. Kruševac ima dosta benefita. Kompaktan je, a u neku ruku me podseća i na mali Amsterdam. Ljudi su prijateljski nastrojeni, vredno rade, a čini mi se da kvalitet njihovog života može da se poredi sa jugom Španije, što je po meni manje–više dobro.

Dosta ljudi pokušava da se sporazumeva sa mnom i govore mi na engleskom, iako su u pitanju pripadnici starijih generacija. Nailazio sam do sada na ljude sa integritetom, one koji govore ono što rade i rade ono o čemu govore. To je ono što u Holandiji posebno cenimo.

Iako meštani možda ne primećuju drastične promene, po rečima ljudi iz struke, digitalna infrastruktura se popravlja i uzdiže “malo po malo”.

Neke stvari se dešavaju prebrzo, napredak se zaista oseća. U svom mestu sam se osećao čudno. Radio sam na Univerzitetu kao profesor, video sam kako se Holandija menja, i to ne na bolje. Na kraju sam shvatio koliko je cela IT industrija samo sprava za vrtenje novca, razočarano napominje Ronald.

Iako se odlučio na kraju za Srbiju, Ronald je imao još opcija. Jedna od prethodnih jeste bila i rad u Peruu.

Dok sam bio u nevladinom sektoru, posetio nas je peruanski novinar. Njegov entuzijazam me je poveo sa sobom, pozvao me je i rado sam prihvatio priliku. Nažalost, mogao sam biti samo turista.

Nakon Perua okušao je sreću i u Španiji gde je ostao neko vreme. Potom se preselio u Crnu Goru, gde se zadržao oko osam meseci, a koju po svom iskustvu opisuje kao “zemlju za ljude sa debelim novčanikom”.

Sledeća destinacija mu je bila Kruševac, a pretpostavljao je da neće dobiti dobar tretman.

Kada sam završio sa imagrinacionom policijom koja je bila izuzetno prijateljska, zapitao sam se –kakvi li su onda ostali stanovnici?

Suprotnom Ronaldovim očekivanjima ljudi sa kojima se upoznao bili su prijateljski nastrojeni. Jedini problem sa kojim se ovih par godina susreo jeste nedostatak profesora srpskog uz kojeg bi naučio jezik. Posledica toga jeste da se ponekad oseća izolovano, ali kako kaže, ne pati i dobro se oseća kada je sam.

Ugovor sa zubarkom

Ono što ga je posebno začudilo u srpskoj kulturi jeste neformalnost.

U Holandiji je sve formalno, ništa ne možeš raditi bez ugovora. Imao sam ovde zubarku Danku, trebalo je da mi popravi krunice na zubima i tražio sam joj ugovor. Ona se zbunila i pitala me je da li joj verujem. Rekao sam da da, ali da mi je potreban ugovor. Na kraju smo završili i bez te formalnosti. Baš zbog tih prijateljskih odnosa mi i imamo takve ugovore. Čak i među prijateljima, ako me neko pita za 50 evra, pretpostavljam da će mi vratiti nazad. Sad, već, ako me pita za 200 ili više, tražiću mu potpis. To je kod nas normalno, to je prikaz obostranog poverenja.

Pored međuljudskih odnosa, Ronaldu je kulturni šok bila i ishrana, odnosno manjak opcija za one sa različitim režimom ishrane.

Vegetarijanac sam, hvala Bogu što nisam vegan. Njima je izuzetno teško ovde, možda nije takva situacija u Beogradu, ali definitivno je komilikovano snaći se.

Što se tiče društvenog života, ovde je po rečima sagovornika, bolje raspoređeno nego u Amsterdamu.

U jednom delu Amsterdama mogu nabrojati kafiće na prstima jedne ruke, iako u tom delu živi 100.000 ljudi. (ukupan broj stanovnika Amsterdama po poslednjem popisu je preko 821.000 ljudi, primedba K.D.). Ipak, centar i istočni deo grada su neka druga priča.

Ronald za Kruševac kaže da je kompaktan,sva važna mesta su blizu.

Policija, opština, elektroprivreda i ostale potrebštine su kao i restorani, kafići i ostali servisi u neposrednoj blizini. Mislim da je ovo sjajno mesto za ljude koji imaju više od 40 i koji su možda ostali sami. Mladi se možda ne bi složili po tom pitanju.

Za jednu od pozitivnih strana Holanđanin je izdvojio poštovanje kulturnog nasleđa.

Video sam neki folklorni ansaml sa mladima, pretežno devojkama. Igrale su tradicionalne plesove. U Holandiji bi mladi rekli da je to bezveze, a meni se baš dopalo.

Ono što se Ronaldu najviše sviđa u Srbiji jeste to što su ljudi prijateljski nastrojeni, a kao negativne strane ističe nestrpljivost u vožnji i navike pušenja.

Srbi – autodestruktivni romantičari

Skoro sam obnavljao vožnju i komentarisao sam sa instrukturom koliko ljudi nemaju strpljenja. Mladi momci su pogotovo nestpljivi. Ulice ovde su male i ne baš najpogodnije za vožnju, ali i pored toga se osećam sigurno u saobraćaju.

Često duskutujem sa dosta ljudi sa strane koji dođu ovde jeste ta navika pušenja u Srbiji. U nekim gotičkim klubovima mi je potpuno očekivano da se puši unutra, ali u Srbiji se puši svuda, i unutra i napolju. Stvarno bih apelovao na zabranu pušenja unutar zgrada, jer duvanski dim ne prija svima.

Kada me neko pita da opišem ljude odavde, uglavnom kažem da su Srbi autodestruktivni romantičari koji mnogo puše i mnogo piju. Verovatno misle da nije bitno da li će umreti sutra ili da li će ponovo doživeti rat, tako da je njihov moto Carpe Diem, makar ja tako mislim.

Ono što me dosta zbunjuje je zdravstveni sistem. Bilo bi lepo kada bi postojala neka brošura ili PDF za strance. To bi makar nadležni na nivou grada mogli da učine za nas strance.

Sada kada je našao prijatelje koji mu odgovaraju, Ronald pretpostavlja da će ostati ovde na duže staze.

Srbija je za mene najbolja solucija. Želim da ostanem blizu Kruševca, makar u krugu od tridesetak kilometara, za slučaj da se preselim, rekao nam  je Ronald za kraj.