У другом тексту серијала који се бави менталним здрављем младих бавимо се АДХД-ом, односно дефицитним поремећајем повећивања пажње уз хиперактивност.
АДХД је најчешћа „самостална дијагноза“ у претходних пар година. Чим млади примете код себе да не могу посветити пажњу својим пријатељима, обавезама, њихов изговор је АДХД.
Шта заправо ова 4 слова означавају? У питању је скраћеница за “Attention deficit hyperactivity disorder” односно дефицитни поремећај посвећивања пажње праћен хиперактивношћу. Овај поремећај је установљена још 1798. године од стране Александра Криктона.
АДХД је често дијагностификован код деце још у њиховом раном развоју, иако је родитељима тешко одвојити уобичајено понашање са овим поремећајем, постоје разлике.
Када неко има овај поремећај, „не може се скрасити на једном месту“, има проблем са фокусирањем и често тој особи мисли одлутају. Такође, стручњаци кажу да сва деца прођу кроз „непослушну фазу“ која, ако траје више од 6 месеци, може упалити лампицу код родитеља да треба да се обрате лекару.
На платформама кратких видео садржаја (попут Инстаграма и ТикТока) млади праве сами своје трендове које касније широм света други прате. Један од тих трендова јесте генерализовање менталних болести тиме што одједном сви на свету имају симптоме великих поремећаја. Тим трендом ни АДХД није заобиђен.
Наша редакција је обавила анкету међу младима и питала их о обавештености о овом поремећају и добила следеће резултате.
Више од 90% испитаника је у неком тренутку чуло за АДХД или АДД, а њихови извори информација су били најчешће горепоменуте платформе, пријатељи који имају званичну дијагнозу или, пак, су сазнали преко интернет претраживача.
Око 60% учесника мисли да они који болују од овог поремећаја нису ни свесни да га имају, док око четвртине испитаника мисли да је овај проблем глобалан и не треба га смештати у поремећај. Такође, постоји и одређен број оних који су се изјаснили да је АДХД само фаза или да се на интернету не могу наћи корисне и валидне информације.
Поремећај пажње може бити дијагностификован код деце до 12-те године, тад је најчешћа појава. Међутим, постоји одређен број људи старијег узраста који имају ово обољење. Млади мисле да баш њихова старосна група у скоро 70% случајева обољева, док око 29% чине деца.
Иако је овај поремећај распрострањен широм света и то стотинама година, школе се, према мишљењима младих, не опходе на најбољи начин са онима који овај проблем имају. Преко 60% њих мисли да професори АДХД третирају као фазу или, пак, гаје презир према деци која не могу пратити наставу на њиховом часу.
Са друге стране, вршњаци третирају те особе једнако или их игноришу. У 10% случаја се дешава да их заобилазе, а 6% мисли да они исмевају особе са АДХД-ом.
По мишљењу испитаника, о овом проблему треба причати јер младима који се не могу снаћи у средини због овог поремећаја треба помоћ и разумевање. Такође, треба смањити осећај усамљености код тих особа и смањити број самосталних дијагноза, као и недијагностификованих случајева.
Како не би дошло до погрешног тумачења поремећаја пажње, потребно је говорити о овом поремећају у већој мери. Потребно је да стручњаци изразе своје мишљење на ову тему, а не да информације дивље лутају на ТикТоку, те да свако за себе може рећи да има АДХД.
Праву и чврсту дијагнозу може дати само психијатар/психотерапеут/психолог те је потребно створити план подршке, због постојећих проблема и дискриминације која се над њима врши. Такође, то би били сјајни почетни кораци за будуће генерације које би се можда сусреле са овим проблемом.
Comments are closed.