Razdvajanje oštre, legitimne kritike od zakonski kažnjivog govora mržnje čest je izazov u onlajn prostoru. O tome kako prepoznati prikrivenu diskriminaciju, koje su etičke obaveze redakcija i kome se tačno obratiti kada uočite opasne sadržaje, za naš portal govori Tamara Filipović Stevanović, generalna sekretarka Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS).
Filipović Stevanović kaže da toksični govor i govor mržnje nisu sinonimi, te da je pre svega važno razdoviji te pojmove.
–Toksičan govor je mnogo šira kategorija i može obuhvatiti uvrede, agresivnu komunikaciju, omalovažavanje, etiketiranje ili veoma nepristojan govor koji nije nužno protivzakonit. Govor mržnje, sa druge strane, ima mnogo određeniji pravni okvir. Granica se zato ne može određivati samo na osnovu toga koliko je neka poruka neprijatna ili uvredljiva. Sloboda izražavanja štiti i veoma oštru, uznemirujuću i neprijatnu kritiku, posebno kada se ona odnosi na javne funkcionere, institucije i pitanja od javnog interesa.
Situacija je, međutim, drugačija kada se osoba ili grupa napada zbog ličnog svojstva i kada se time podstiču diskriminacija, mržnja ili nasilje.:
–Član 11 Zakona o zabrani diskriminacije upravo tako određuje govor mržnje, dok Zakon o javnom informisanju i medijima u članu 86 zabranjuje da se u medijima podstiču diskriminacija, mržnja ili nasilje zbog ličnog svojstva. Uz to, pretnja je posebna kategorija. Nekome možete uputiti izrazito uvredljivu poruku koja nije pretnja, ali ako postoji pretnja napadom na život ili telo, to može predstavljati krivično delo ugrožavanja sigurnosti iz člana 138 Krivičnog zakonika.
Dehumanizacija novinara
Zato se, ističe Tamara, u proceni uvek mora gledati celokupan kontekst:
–Moramo gledati kome je poruka upućena, zbog čega, da li se napada nečije ponašanje ili identitet, da li postoji poziv na diskriminaciju ili nasilje, koliki je domet poruke, da li se ona ponavlja i da li je deo šire kampanje targetiranja. Ne postoji jedna reč ili lista reči koja automatski određuje da je nešto govor mržnje.
Ono što se može uočiti u javnom prostoru kada su u pitanju diskriminatorni modeli, jeste nekoliko ponavljajućih obrazaca:
–To je omalovažavanje i dehumanizacija sagovornika, svođenje osobe na njenu nacionalnu, rodnu ili drugu pripadnost, etiketiranje ljudi kao „izdajnika“, „neprijatelja“ ili nekoga ko „ne pripada“ zajednici, seksualizovane i mizogine uvrede prema ženama, vređanje na osnovu invaliditeta ili zdravstvenog stanja, kao i pozivi na isključivanje, proterivanje ili nasilje.
O toksičnom i pretećem govoru usmerenom na novinare kaže:
–U SafeJournalists bazi vidimo da se veoma često kombinuju profesionalno targetiranje i govor koji novinara predstavlja kao neprijatelja zajednice. Novinari se označavaju kao „izdajnici“, „ustaše“, „neprijatelji Srbije“, uz poruke koje prelaze u pretnje fizičkim nasiljem. U slučaju Vuka Cvijića i redakcije Radara, na primer, uvrede i etničko-političke etikete bile su praćene eksplicitnom pretnjom fizičkim nasiljem. Kod Dinka Gruhonjića beležili smo organizovane kampanje na društvenim mrežama sa govorom mržnje, pretnjama njemu i članovima porodice i pozivima da bude proteran ili fizički napadnut.
Dodaje da kod novinarki postoji dodatna, rodna dimenzija:
–Novinarki portala Mašina u komentarima na Instagramu upućivane su seksualizovane pretnje i poruke koje predstavljaju pretnje seksualnim nasiljem. Takve slučajeve imamo i u lokalnim sredinama. U slučaju novinarki recimo iz Glasa Zaječara Anđele Risantijević i Kristine Demeter iz Bečejskog mozaika, uvrede na društvenim mrežama bile su izrazito mizogine i praćene porukama koje su novinarke doživela kao pretnju. NUNS je slučajeve prijavio tužilaštvu. Dakle, ono što možemo da kažemo jeste da kod napada na novinare često vidimo preplitanje profesionalnog targetiranja, političkog etiketiranja, nacionalističke retorike, mizoginije i direktnih pretnji. Ono što ne možemo da kažemo jeste koliki je njihov statistički udeo u odnosu na govor mržnje prema manjinskim grupama u celom društvu.
Uvrede jače od algoritama
Objašnjava koji su to ključni indikatori i „maskirani“ izrazi (kodirani govor) koje građani treba da prepoznaju kao prikrivenu diskriminaciju ili mržnju:
–Jedan od važnih signala je kada se u kontekstu u kojem to uopšte nije relevantno stalno potencira nečija nacionalnost, vera, pol, seksualna orijentacija, poreklo ili drugo lično svojstvo. Drugi signal je kolektivizacija odgovornosti: kada se postupak jedne osobe pripisuje čitavoj nacionalnoj, verskoj ili drugoj grupi – „oni su svi takvi“, „znamo kakvi su oni“, „njima se ne može verovati“. Treći signal su izrazi kojima se ljudi predstavljaju kao manje vredni, opasni ili kao neko ko ne pripada zajednici: kao „uljezi“, „paraziti“, „zaraza“, „neprijatelji“ ili ljudi koje treba „očistiti“, „proterati“ ili ukloniti iz javnog prostora. Posebno treba obratiti pažnju kada se iza navodno političke kritike sistematski krije napad na nacionalno, etničko, rodno ili drugo lično svojstvo.
O efikasnosti automatizovanih alata i algoritama na društvenim mrežama u prepoznavanju lokalnog konteksta, slenga i specificnih oblika vređanja, kaže:
–Automatizovani sistemi su neophodni zbog količine sadržaja koji se svakog trenutka objavljuje na društvenim mrežama, ali njihova efikasnost nije ista kada je reč o različitim jezicima i lokalnim kontekstima. Na primer DSA Transparency Database Evropske komisije vrlo dobro pokazuje koliko je automatizacija danas prisutna. U trenutnom preseku baze za poslednjih 180 dana nalazi se više od 3,4 milijarde odluka o moderaciji, a oko 42 odsto prijavljenih odluka označeno je kao potpuno automatizovano. To pokazuje obim automatizacije, ali ne znači da algoritmi savršeno razumeju sadržaj.
Ističe da najveći problem nastaje upravo kod jezika kao što je srpski, kod lokalnog slenga, ironije, namernog pogrešnog pisanja reči, korišćenja simbola umesto slova i kodiranih izraza:
–Algoritam može relativno dobro prepoznati eksplicitnu pretnju ili poznatu uvredu, ali mnogo teže razume istorijski, politički ili lokalni kontekst u kojem naizgled neutralna reč postaje ozbiljna pretnja ili govor mržnje. Zbog toga je ključno da automatizacija ne bude jedini nivo odlučivanja. Bez ljudi koji poznaju jezik i društveni kontekst, lokalni govor mržnje i pretnje će se i dalje i propuštati i pogrešno klasifikovati.
Kada su u pitanju zakonske i etičke obaveze urednika i vlasnika lokalnih portala u moderisanju komentara čitalaca, Filipović Stevanović navodi da su profesionalne i zakonske obaveze iste, bez obzira na to da li je reč o malom lokalnom portalu ili nacionalnom mediju.
– Zakon o javnom informisanju i medijima propisuje odgovornost urednika za sadržaj koji uređuje, dok član 86 izričito zabranjuje da se sadržajem u medijima podstiču diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe zbog ličnog svojstva.
Kodeks novinara i novinarki Srbije, ističe ona, ide još preciznije.
–Kodeks kaže da su urednici odgovorni za celokupan sadržaj medija i izričito navodi da sadržaj obuhvata i komentare čitalaca, kao i sadržaje i komentare na zvaničnim nalozima medija na društvenim mrežama. Kodeks takođe nalaže medijima da javno objasne kako funkcioniše njihov sistem moderacije i da utvrde jasna pravila o tome koji korisnički sadržaji nisu dozvoljeni. To je veoma važno jer medij ne može jednostavno reći: „Mi to nismo napisali, to je napisao čitalac.“
Naravno, pravna odgovornost za konkretan komentar mora se utvrđivati u svakom pojedinačnom slučaju i nije isto pitanje kao etička odgovornost redakcije.
– Ali,sa stanovišta profesionalnih standarda nema dileme: prostor koji medij otvara za komentare i zvanični profili medija jesu deo njegove komunikacije sa javnošću i moraju biti moderirani. Ako se, na primer, ispod objave medija nalazi očigledna pretnja ili govor mržnje, posebno nakon što je redakcija na njega upozorena, neprihvatljivo je da medij danima ostavlja takav sadržaj vidljivim pod izgovorom da ga nije proizvela redakcija. Zato moderacija nije cenzura legitimne kritike.Ona je deo uredničke odgovornosti.
O tome da li poruke treba proveravati pre nego što postanu vidljive, naknadno ih ukloniti ili potpuno zatvoriti komentare na osetljive teme, Tamara savetuje:
–Ne postoji jedan model koji je najbolji za svaku redakciju, ali bih preporučila kombinovani pristup zasnovan na proceni rizika. Za uobičajene teme može funkcionisati naknadna moderacija: komentar se objavljuje, ali redakcija ima filtere, mogućnost prijavljivanja i osobu koja redovno kontroliše komentare i brzo reaguje. Kod tema za koje se unapred može očekivati veliki broj pretnji, diskriminatornih poruka ili targetiranje konkretne osobe – nacionalne i etničke teme, LGBTIQ+ pitanja, migracije, protesti, nasilje nad ženama, tekstovi o konkretnim novinarima ili aktivistima – prethodna moderacija može biti mnogo bezbedniji model. Komentar tada postaje vidljiv tek nakon odobrenja.
Zatvaranje komentara – poslednja mera
Za lokalne portale, gde je broj komentara često manji nego kod velikih nacionalnih medija, prethodna moderacija na osetljivim temama može biti potpuno realna opcija.
–Potpuno zatvaranje komentara bih ostavila kao poslednju meru – na primer kada redakcija proceni da u datom trenutku nema kapacitet da bezbedno moderira veoma rizičnu diskusiju. Cilj ne treba da bude ukidanje debate, već sprečavanje da prostor medija postane kanal za pretnje i govor mržnje. Najvažnije je da redakcija ima unapred objavljena pravila: šta se uklanja, ko donosi odluku, kako se prijavljuje sporni komentar i koliko brzo se reaguje. Automatski filteri mogu biti pomoć, ali odluka o kontekstualno složenim slučajevima treba da ostane čoveku.
Kao prvi korak kada se uoči govor mržnje, Filipović Stevanović preporučuje da se sačuva dokaz:
– Prvi korak koji bih preporučila u gotovo svim slučajevima jeste da se sačuva dokaz – screenshot, link, naziv profila, datum i vreme – pre nego što sadržaj bude obrisan. Ako je sporni sadržaj komentar na portalu ili na zvaničnom nalogu nekog medija, građanin treba da ga prijavi redakciji i zatraži moderaciju. Ako je reč o štampanom ili onlajn mediju i postoji povreda profesionalnih standarda, moguće je obratiti se i Savetu za štampu.
Za sadržaje objavljene direktno na Facebooku, Instagramu, X-u, TikToku ili drugoj platformi, treba koristiti i mehanizam za prijavu same platforme.
–To nije zamena za institucije, ali može omogućiti brzo uklanjanje sadržaja ili ograničavanje naloga. Ako je poruka zasnovana na ličnom svojstvu i predstavlja diskriminaciju, ponižavajuće postupanje ili govor kojim se podstiče diskriminacija i mržnja, građanin može podneti pritužbu Povereniku za zaštitu ravnopravnosti. Poverenik prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke i može preduzimati druge mere iz svoje nadležnosti.
Ukoliko poruka sadrži pretnju životu ili telu, poziv na nasilje ili postoji neposredna opasnost, ne treba čekati odgovor platforme ili uredništva:
–Takav slučaj treba prijaviti policiji ili nadležnom javnom tužilaštvu. Kada se pretnja vrši preko interneta i društvenih mreža, u praksi postupa i Posebno odeljenje za borbu protiv visokotehnološkog kriminala.Imamo brojne primere u kojima je to odeljenje postupalo upravo zbog pretnji upućenih preko društvenih mreža. U ozbiljnom slučaju može biti opravdano koristiti više mehanizama istovremeno.
Na pitanje o reakciji nadležnih organa na prijave toksičnog govora u lokalnim sredinama, kako navodi generalna sekretarka NUNS-a, teško je odgovoriti da budući takav vid govora sam po sebi nije zakonski zabranjen i kažnjiv.
Naslovna ilustracija: AI
