Grnčar Zoran Jelenić (80) iz Ćićevca, čiji su se predmeti od gline prodavali i van granica Srbije, otišao je u zasluženu penziju. Tokom decenija rada mnogo je učenika prošlo kroz njegovu zanatsku radnju, bilo ih je iz cele zemlje, ali je malo njih nastavilo da se bavi ovim poslom. Zoran je poslednji grnčar u Ćićevcu, a zanat koji je ispekla u dedinoj radnji, njegova unuka Ema „odnela“ je u Beograd, gde sada ima svoju radnju i učenike koje podučava.
-Uvek kažem da sam se rodio u grnčarskoj radionici, taj osećaj gline, njen miris, vukao me je i privukao da postanem grnčar- priseća se Zoran kako ga je ovaj zanat davno „osvojio“.
Jelenić je rođen posle rata u selu Obrež, gde je sa roditeljima proveo prve godine života. Porodica se kasnije preselila u Ćićevac, koji je u to vreme bio veće mesto i pružao bolje uslove za posao kojim se njegov otac već bavio – grnčarstvom. Upravo od oca je i naučio prve korake ovog starog zanata.
Iako je odrastao u radionici, u početku nije bio siguran da li će i sam krenuti tim putem. Međutim, vremenom je sve više počinjao da razume značaj i lepotu ovog zanata.
Posebno su na njega uticali ljudi koji su dolazili u radionicu i sa divljenjem posmatrali kako od jedne grudve gline nastaje predmet koji ima svoju svrhu.
–Kada sam video koliko se ljudi dive predmetima koje smo pravili otac i ja, shvatio da želim da se bavim tim poslom– priseća se Jelenić.
Ozbiljnije se posvetio ovom zanatu nakon završene treće godine Gimnazije. Do tada je već imao iskustva, jer je prve predmete napravio kao dečak, još u trećem ili četvrtom razredu osnovne škole.
Ti prvi radovi, kako kaže, nisu bili savršeni, ali su ipak ličili na prave predmete. Upravo kroz takve pokušaje, postepeno i strpljivo, sticao je potrebne veštine neophodne za njegovu buduću profesiju.
Najvažniji alat su ruke majstora
Grnčarstvo je, kaže Zoran, zanat koji zahteva vreme i strpljenje. Iako nije najteži fizički posao, težak je za učenje:
–Potrebno je mnogo vežbe da bi čovek ovladao svim koracima izrade i modeliranja. Čak i iskusni majstori, nikada ne mogu da naprave dva potpuno ista predmeta– objašnjava on.
Proces izrade jednog predmeta počinje od gline. Da bi predmet bio kvalitetan, neophodno je imati dobrog majstora, vodu ali i kvalitetan materijal.
–Glina koja se koristi mora biti čista i bez šljunka, stakla ili metala. U okolini Ćićevca može se pronaći dobra glina, ali do nje nije lako doći, jer se mora iskopavati iz zemlje. Svoju glinu sam uvek pronalazio u prirodi- kaže Jelenić.
Kada se glina iskopa, objašnjava ovaj grnčar, donosi se kući gde prolazi čitav proces pripreme:
–Sipa se u bazen sa vodom, zatim se melje u mlinu i mesi dok ne postane spremna za upotrebu. Tek nakon toga može da se koristi za oblikovanje predmeta.
U radu se koristi malo alata. Osnovni je grnčarski točak, koji se tradicionalno okreće nogom, a uz njega i nekoliko sitnih pomagala i voda. Ipak, kako kaže Jelenić, najvažniji alat su ruke majstora:
–Kada se predmet oblikuje, sledi proces sušenja, koji mora da bude postepen. Posle toga predmeti se stavljaju u peć, gde se peku na temperaturama koje mogu dostići i do 1.200 stepeni. Samo pečenje traje najmanje osam sati, a temperatura se postepeno povećava. Nakon pečenja, neki predmeti se ukrašavaju ili glaziraju. Glaziranje je poseban postupak koji omogućava da proizvodi budu postojaniji i otporniji na visoke temperature. Postoje i predmeti koji ostaju u prirodnom obliku, bez bojenja i ukrašavanja i oni se nazivaju terakota.
Zoranovi proizvodi „putovali“ i u inostranstvo
Tokom godina rada Jelenić je pravio različite proizvode, od posuđa i saksija do suvenira i predmeta za domaćinstvo. Upravo su posuđe i saksije bili najtraženiji proizvodi u vreme kada se aktivno bavio zanatom, jer nije bilo toliko materijala kao danas, poput plastike, stakla ili savremene keramike:
– Svoje proizvode prodavao samo u Ćićevcu, ali i na pijacama i vašarima u okolnim gradovima. Najčešće su to bili Kruševac, Paraćin, Ćuprija, Trstenik i Vrnjačka Banja. Zbog veličine i težine proizvoda, kao i troškova prevoza, nisu mogli da putuju dalje.
Ipak, mnogi predmeti koje je napravio stizali su i van granica zemlje, jer su ih kupci nosili u inostranstvo ili su bili pravljeni po porudžbini:
–Jedna od zanimljivijih porudžbina bila je za mali predmet koji je ličio na bokalčić i služio kao igračka. Kada se u njega sipa voda i duva u njega, proizvodi zvuk nalik pevanju ptice. Upravo takvi predmeti su se u velikom broju prodavali u Italiji, gde su svake godine stizale porudžbine i do deset hiljada komada.
Jelenić se seća i perioda kada su u radionicu dolazile grupe učenika iz različitih škola:
– Deca iz Ćićevca, Kruševca, Trstenika i Vrnjačke Banje provodila su sate posmatrajući kako se prave predmeti od gline, a neki od njih su pokušavali i sami da nauče osnovne pokrete na točku. Tokom godina imao sam i učenike koji su dolazili iz različitih gradova, iz Beograda, Niša, Novog Sada i Pirota. Neki od njih su odustajali, neki su uspevali da naprave po neki predmet, ali malo njih je nastavilo da se bavi tim poslom.
Opklada koju će pamtiti
Jedna od anegdota koju rado prepričava odnosi se čoveka koji je mislio da je ovaj zanat lak:
– Jedan čovek je bio uveren da može brzo da napravi predmet kao majstor, pa sam mu u šali ponudio opkladu. Ako uspe da napravi predmet iz radnje koji on sam odabere za deset dana, dobiće moj automobil. Pošto mu nije išlo najbolje, rekao je kako mu namerno ne govorim šta treba da uradi.
Nakon toga, ponuda se udvostručila i Jelenić je rekao da mu ne traži ništa za uzvrat ako do kraja dana napravi predmet koji je odbrao, a daće mu još veći i noviji auto:
– Iako je satima pokušavao da oblikuje glinu, nije uspeo da napravi predmet koji bi ličio na onaj koji je izabrao kao primer. Takve situacije pokazuju koliko je ovaj zanat zahtevan i koliko je vremena potrebno da bi se savladao.
Ipak, uprkos svim izazovima, od grnčarstva je moglo lepo da se živi. Jelenić kaže da je njegova porodica od tog posla uspela da izgradi kuću, kupi prvi automobil i priušti odmor na moru, iškoluje decu…
–Danas je situacija drugačija. Mnogi grnčari više ne rade, a mladi retko pokazuju interesovanje da nauče ovaj zanat. U Ćićevcu smo nekada bili samo moj otac i ja. Danas, grnačara je takođe mnogo manje i u drugim delovima Srbije.
Na kraju, trud nije bio uzaludan…
Ipak, jedna stvar mu pričinjava posebnu radost. Zanat nije potpuno nestao iz njegove porodice. Jelenić ima petoro unučadi i uvek je govorio da će im rado preneti znanje ako budu želeli da uče.
Njegova unuka Ema jednog dana je došla i rekla da želi da se bavi upravo tim poslom:
– Zamolila me je da joj pomognem i da je naučim svemu što znam. Odmah sam pripremio glinu, točak i sve što joj je bilo potrebno. Ema je bila uporna i brzo je napredovala, pa je već posle mesec i po dana mogla samostalno da napravi činiju, tanjir ili vazu. Danas u Beogradu ima svoju radnju i ima učenike koje obučava.
Za Zorana Jelenića to je najveća radost i dokaz da trud uložen u zanat nije bio uzaludan.
–Mnogo mi je drago, jako sam radostan. Uvek ljudima prepričavam kako se sve desilo, kako me je ona nasledila i na koji način se to dogodilo.
Iza njega, dodaje, ostaju njegovo ime i svi predmeti koje je tokom života napravio. A u rukama njegove unuke zanat koji je započeo u maloj radionici u Ćićevcu nastavlja da živi i dalje.
Tekst i foto: Aleksandra Paunović
Comments are closed.