TUŽNE PRIČE STARIJIH ŽENA SA SELA: Zaboravljene od sistema i najbližih

Starije žene na selu spadaju u jednu od najugroženijih ranjivih grupa. Mnoge od njih žive same, sa izuzetno niskim prihodima i bez mogućnosti da iskoriste osnovne  usluge zdravstvene i socijalne zaštite.

Mirjana Janjušević (66) iz sela Rosica nosi teret dve aneurizme u glavi, visokog pritiska, hroničnih vrtoglavica i teškoća pri kretanju. Uprkos teškom zdravstvenom stanju, živi potpuno sama, bez ikakve institucionalne podrške. Pogrešan pokušaj ugradnje stenta nije uspeo jer se aneurizma nalazi blizu centra za govor. „Živim na lekovima, a snalazim se kako moram“, kaže Mirjana.

Novac od invalidske penzije ne pokriva ni osnovne životne troškove. Prevoz do zdravstvenih ustanova u Kruševcu, Ribarskoj Banji ili Velikom Šiljegovcu mora sama da plati. U selu nema autobusa, nema ni prodavnice. Za hleb ili lek mora da moli komšije — i to plaća. „Dobri ljudi pomognu, ali ništa nije besplatno.“

Borba sa zdravstvenim i sistemskim preprekama

Institucije su, kako kaže, slepe i gluve za njene probleme.

„Centar za socijalni rad zna sve o meni jer sam kod njih na evidenciji. Ali neće da pomognu. Moram da zovem deset puta da bih dobila bilo kakvu informaciju. Crveni krst nikad nije došao u selo, a pričaju u medijima kako nas obilaze. Neka dođu ovde, pa neka pričaju.“

Zdravstvo joj je posebno bolno iskustvo. „Nazivaju me ‘šlogirana baba’. To je sada pristup u domovima zdravlja — samo kažu: ‘To je vaš problem, ne naš’.“ Čak i kad prijavi kvar na vodovodu, zovu je istim pogrdnim imenima. „Jednom su mi rekli: ‘Opet ova šlogirana baba zove.’“

Elektronski servisi za Mirjanu nisu rešenje.

„Ne mogu ni da vidim ekran kako treba, a oni bi da ja učim aplikacije i da zakazujem preko interneta. Nema signala, nema znanja, nema snage.“

Mirjana jasno kaže šta joj je potrebno: osnovne usluge — prodavnica, prevoz, redovno vodosnabdevanje i dostojanstven tretman u zdravstvu.

„Ne tražim mnogo. Samo da ne moram da se borim svaki dan kao da sam na ratištu.“

Političari se „sete sela“ samo pred izbore sa obećanjima koja nikada ne ispune.

„Znam da opština može da nam obezbedi pomoć. Samo neće. I to je cela istina“, sa dozom gorčine konstatuje Mirjana.

Prepuštene same sebi

Svetlana Đorđević (74) iz Velikog Šiljegovca živi sama već osam godina. Otkako je izgubila supruga, svaki dan je borba sa bolestima, usamljenošću i „mukom da se izborim sa sistemom koji nas ne vidi“.

„Imam decu, ali žive daleko i ne mogu više da tražim pomoć od njih. Snalazim se kako znam i umem. Ne mogu više ni da kosim, ni da unosim drva, a pomoć moraš da platiš. Ko nema — ćuti i trpi.“

Operacije kukova i teškoće u kretanju joj otežavaju život, a svaki odlazak do lekara je logistički izazov.

„Taksi je preskup, a rođaku mogu da zamolim samo kad stvarno moram. Procedura da dođem do lekara je stresna.“

Zdravstveni sistem je za nju više prepreka nego pomoć. „Zakažite preko telefona, kažu. Ali se ne javljaju. Moram lično, taksi, čekanje… A kada dobijem termin, to je dva meseca kasnije i ponovo sve počinje ispočetka.“

Osećaj usamljenosti i bespomoćnosti stalno je prisutan.

„Nemamo mesto u selu gde bi stariji mogli da se druže. Trebala bi mi neka žena, gerontodomaćica, ali ko nas obaveštava o tome? Gde da znam?“

A digitalizacija, koja se u medijima predstavlja kao rešenje, za mnoge je dodatni problem.

„Imam ‘pametan telefon’, ali on mi služi samo da se javim. Sve mora elektronski, a ko je pitao da li imamo internet ili znamo da koristimo te stvari? Niko me nije pitao. Pomoć nisam videla.“

Čak ni podizanje penzije više nije jednostavno.

„Poštar još dolazi, ali čujem da ćemo morati sami da je podižemo. Ja ne mogu da stojim duže od deset minuta. Moram taksi da platim da bih podigla svoj novac. Van svake pameti!“

Svetlana ne traži sažaljenje već samo da je neko vidi i prizna da postoji.

Život na ivici siromaštva i zaborava

Radica živi sama u kući koju je gradila sa suprugom.

„Deca su otišla, jave se kad mogu. Penzija mi je 23.000 dinara. Kada platim lekove i struju, ostane mi možda dve-tri hiljade. Ponekad jedem na kašiku i to razvlačim po tri dana.“

Najteže joj pada nemogućnost da dođe do lekara.

„Ne mogu da hodam, ne mogu da zakažem pregled. Kažu mi ‘Uđite na portal’, a ja telefon ni da čujem kako treba.“

Priče ovih žena otkrivaju duboku pukotinu u sistemu socijalne i zdravstvene zaštite na selu — pukotinu koja nije mogla da se zatvori ni digitalizacijom, ni medijskim kampanjama. Problemi su svuda isti: nemogućnost samostalnog dolaska do lekara, složene procedure zakazivanja preko interneta, odsustvo pomoći u kući, gotovo potpuna digitalna isključenost. Međutim, najveća rana nije materijalna — to je osećaj zaboravljenosti i besmisla.

„Nekad pomislim da više nikom nisam potrebna“, kaže Radica. „Jedino društvo mi je kada odem u prodavnicu i razmeni par reči sa prodavačicom.“

Ovo nisu izolovani slučajevi — ovo je tihi krik celog jednog društvenog sloja. Žena koje su godinama radile, gradile kuće i podizale porodice, sada kada im je najpotrebnija podrška, prepuštene su same sebi u sistemu koji nije prilagođen njihovim potrebama.

Ako starost treba da donese mir i dostojanstvo, zašto mnoge žene moraju da ga traže same — teško hodajući, sa ranama koje nisu samo hirurške? Gde je država kada te žene više ne mogu same? Nisu im potrebni portali, aplikacije i parole. Potrebna im je jedna osoba — neko ko će doći, pitati, pomoći. Potrebna im je ljudska ruka i sistem koji računa i na njih.

Jer kada ostariš, kako kaže Radica, najviše ti fali osećaj da još nekom značiš.