ŽENE NA SELU: U devetoj deceniji Ratka sama obrađuje i vodi imanje u Lomnici

Život žene na selu je težak. Podrazumeva svakodnevno ustajanje u zoru, a obaveze se nižu do kasno u noć. Nema muško-ženskih poslova. Ne idu na odmor, za njih nema bolovanja. Uz činjenicu da sela odumiru, život postaje još teži kada žene na selu shvate da, kada ostanu same, ne mogu ni na čiju pomoć da računaju. Ni lokalne zajednice, ni pojedinca iz komšiluka. Ostaju same potpuno.

Ratka Nikolić (83) iz Velike Lomnice najstarija je meštanka tog sela, koja se aktivno bavi poljoprivredom i stočarstvom. Ova vremešna žena je vredna i puna ideja koje bi bile korisne čitavoj zajednici. Ne miri se sa činjenicom da mladi ljudi odlaze sa sela i ne žele da se bave poslovima od kojih bi, prema njenim rečima, moglo pristojno da se živi.

Do 2001. godine radila je u HI “Župa”. Izgubila je bliske članove porodice, ostala je sama i odlučila da napusti posao, kako bi preuzela brigu o imanju. Na sebe je preuzela posao koji je radilo četvoro ljudi. U tom trenutku imala je imanje od 2 hekata i sedam krava. Kako kaže, bilo je mnogo posla, a pre svega muškog posla.

Kao da ju je život pripremao za ono što je čeka, jer se uvek interesovala za sve poslove te je znala da vozi traktor, seje, ore, sve što na selu treba da se zna, kaže.

– Kada sam ostala sama nisam imala ni svo oruđe za rad, ali ranije je bilo drugačije, ljudi su pomagali jedni drugima, mogao si da nađeš i da platiš da ti neko završi ono što sam ne možeš – priča nam Ratka i dodaje da je danas drugačija, teža situacija.

Ističe da stara domaćinstva, u nemogućnosti da se snađu, moraju da napuste ono čime su se bavili, pa se tako njive pretvaraju u parloge ili smanjuju obradive površine:

– Sada imam sedam koza, tri sam morala da prodam, jer ne mogu sama da obezbedim hranu za zimu (leti su na ispaši). Priprema hrane je veliki posao, treba pokositi, nakon sušenja treba izbalirati, a sve to je skupo, pod uslovom da ima ko da uradi. Nekada nije ni novac problem, već nedostatak ljudi u selu koji se time bave. Nema osobe koja to hoće.

Seća se Ratka kako je nekada u selu postojala Zemljoradnička zadruga, u okviru koje su ljudi pomagali jedni drugima. Takva jedna zadruga,  smatra ona, bila bi od koristi i danas:

– Da se zaposle mladi ljudi, stručni koji žele da rade, a koji bi uslužno pomagali domaćinstvima kojima je to potrebno, koja ne mogu sama sve radove da obave. Dobrobit od toga imali bi svi. Sada ljudi u sedamdesetim godinama prestaju da rade, imanje propada.

Ona ima dvoje dece, ćerku i sina, ali oni imaju svoja zanimanja i njih bavljenje zemljom ne zanima. Oni mogu da joj pomognu finansijski ali je problem što ono što ne može da uradi sama, nema kome ni da plati da uradi.

Kada je napustila posao u hemijskoj industriji kolege su joj se čudile što je to učinila zbog imanja, a njoj je bilo čudno da tim poslovima niko ne želi da se bavi. Nije joj jasno zašto, kada se, kako smatra, od poljoporivrede može lepo zaraditi.

I danas, u svojom osamdesetim Ratka pravi sir od kozjeg mleka, mahom za prijatelje, ali se ponešto i proda. Razmišlja da smanji obim poslova jer se plaši da ostane nepokretna i da nema ko da se brine o njenim životinjama, kojima je privržena:

– Ujutru, kada ustanem, na vratima me čekaju mačke, desetak kokica i puna staja koza. Svi se raduju kada me vide. Ne znam da li se više raduju oni meni ili ja njima. Iako sve to zahteva celodnevno bavljenje to je lepo – kaže baka Ratka, koja se zbog njih ne odlučuje ni na odlazak do lekara.

Ima traktor ali, kako kaže,  fali joj jači, da bi mogla da izore zemlju u zimskom periodu, pa će morati da sačeka toplije vreme. Ova žena vedrog duha kaže da bi, kada bi mogla da sebi smanji godine, kupila sejalicu i tanjiraču i išla po selu da radi, jer joj nikako nije jasno zašto mladi sa sela to neće danas da rade.

– U našim glavama je kvrcnulo nešto garantovano – zaljučuje ona.

Na pitanje zašto čuva baš koze, priča nam da je prvu kozu kupila zbog bolesne rođake, kojoj je život spasila kozjim mlekom.

– Ovo naše selo samo koze da čuva, toliko ima mesta za ispašu, hranili bi smo Kruševac, a selo bi bilo ekološki čisto, ali ljudi nisu zainteresovani. Trebalo bi da ih neko pokrene – kaže Ratka dodajući da glavni problem leži u neobaveštenosti.

Olivera Stanojlović Vasilov, stručnjakinja iz oblasti ratarstva, smatra da mladi koji su završili fakultete treba da obilaze i edukuju ljude na selu o tome šta se i kako prska, da daju svoja stručna mišljenja i da prate rad:

– Trebalo bi da sela obilaze inženjeri, jer nedostaje podučavanje, da objasne ljudima, da ih nauče kako i šta treba raditi, danas toga nema. Potreban je zaštitar koga će angažovati poljoprivredna stručna služba. Selima nedostaje stručni kadar, a mnogi sede i čekaju na birou.

Ratka ima i ideju o otvaranjuprodavnica sa proizvodima iz sela:  

 – Ljudi bi dolazili sa strane da kupuju po povoljnijim cenama. Takva jedna radnja bi dobro donela svima. Zaštitila bi male proizvođače, a ljudima bi bili dostupni najzdraviji proizvodi. Ali to se, trenutno, u selu nema sa kim formirati  –  zaključuje žena kojoj u devetoj deceniji ništa ne pada teško. 

Tekst i fotografije: M.M.Dajčič